Кристина Јованчић, дипломирани правник по професији, у слободно вријеме брине о напуштеним и угроженим животињама, понајвише о псима. Она је у разговору за портал Катера говорила о свом хобију, волонтеризму, истицала неопходност стерилизације паса, али и о томе како поједини грађани окрутно поступају према животињама.

На њену приврженост према животињама утицало је одрастање у дому гдје је одувијек било животиња, али првенствено како истиче, утицали су њени родитељи који су је одувијек учили да воли и да се брине о тим бићима.

Фото: Приватна архива

Због тога вјерује да се све, па и однос према животињама учи у  породици. У дјетињству није била свјесна проблема везаних за псе, али прије неколико година престала је бити, као већина нас, нијеми посматрач и активно је почела помагати њој најдражим животињама, псима.

- Прије четири  године почела сам да се бавим волонтирањем. Претежно су људи  остављали напуштене псе  у мом дворишту, знајући колико их волим и онда сам ја морала да им нађем  смјештај, тако сам сазнала за приватни пансион моје већ сад пријатељице, у  којем данас бораве сви моји спашени пси, одакле се они  удомљавају и води се брига о њима. Од тада па до данас све псе које сам пронашла и спасила удомљени су захваљујући њој  – започиње причу за Катеру Кристина.

Фото: Приватна архива

Кроз волонтеризам је примјетила  да људи из наше средине не познају  разлику између приватног пансиона за животиње и градског азила, те да сматрају да животиње на оба мјеста добијају једнак третман, што је, како она каже, далеко од истине.

- Градски азили, по позиву грађана, хватају псе луталице и уколико их нико не удоми они се еутанизирају, док са друге стране у приватним пансионима спашени пси са улице имају своју потребну његу, одакле се и удомљавају. Међутим боравак у њима се плаћа на мјесечном нивоу – каже Кристина.

Највећу препреку у помагању животињама представљају финансије, а Кристина је у томе нема подршку било какве институције или установе. Помажу јој једино ентузијасти из група за заштиту животиња са својим чланаринама.

Фото: Приватна архива

- Наћи ће се неко да оде по пса, да га одведе код ветеринара, одвезе  у пансион, али је новац највећи проблем, јер није јефтино лијечење, смјештај,  храна као ни  превоз -  каже Кристина и додаје да све трошкове око спашених паса  углавном сноси сама. 

Поред  свих позитивних ствари и чињенице да су многи напуштени пси њеним личним трудом нашли дом, Кристина каже да јој се људи свакодневно обраћају за помоћ, те додаје да не може одговорити на сваки позив.

- Понекад ми помоћ пружају људи из група које брину о животињама, али углавном све финансирам сама. Изузетак је једино помоћ коју добијам од неколико особа које веома цијеним. Људи ми се углавном  јаве за помоћ, а они први нису спремни да помогну мени да тог пса склонимо и смјестимо  на сигурно. Тај пансион јесте најбоље рјешење, међутим он је јако скуп. Вољела бих да нас има више, да се удружимо и тако једноставније ријешимо те проблеме. Вјероватно бисмо тако могли да спасимо више паса – додаје Кристина.

Фото: Приватна архива

Кристина каже да би вољела да се заједница људи који помажу животињама обогати новим и младим волонтерима, те као примјер наводи да је приликом спасавања једног пса луталице упознала дјевојчицу Теодору која има само једанаест година.

- Недавно док сам спашавала пса луталицу упознала сам жену која је водила бригу о њему, јер је био испред њеног хаустора. Она има кћерку Теодору која је псу дала име Перо и од тог дана кад сам спасила Перу, Теодора је кренула да са мном волонтира у пансиону.То је оно што ме одржава кад видим да дјеца у тако малом узрасту имају толико осјеја  према животињама и вољела бих да управо та дјевојчица буде узор свим својим вршњацима и да их учи правим вриједностима – додаје Кристина.

Колико год био лијеп осјећај спасити псе, који су најчешће луталице, за њу је волонтирање неријетко стресно, поготово кад види однос појединаца према према псима и да подршка.

Фото: Приватна архива

На питање како ријешити проблем великог броја паса луталица, Кристина нема дилему да је то бесплатна стерилизација за коју многи наши суграђани ни не знају да постоји.

- Фондација „Dogs Trust“већ низ година организује бесплатну стерилизацију и на њиховом вебсајту  се могу пронаћи информације о томе, у којим се ветеринарским амбулантама она може извршити. Оно што је такође непознаница јесте да се пас уз стерилизацију „чипује“ и добија такође бесплатну вакцину против бјеснила – каже Кристина и апелује да је неопходно да се што више напуштених паса стерилизује.

Она каже да иста фондација организује едукативно-  забавне радионице за дјецу, које су такође бесплатне, гдје се дјеца  уче кроз радионице како да се опходе према животињама, те додаје да је одлично то да се она од малена уче да воле, не само животиње, него и људе.

С обзиром на то да празници код нас доносе и честу употребу пиротехничких средстава, којих се пси много боје, питали смо Кристину шта она мисли о тој непопуларној пракси застрашивања животиња, које углавном живе на улици.

-  Све креће од родитеља, не могу ја забранити нечијој дјеци да то раде, то треба да учине родитељи кроз разговор и ево постоје ове бесплатне радионице. Први се мој пас боји петарди и плашим се за његово здравље како нам се приближавају празници.Сваке године се живот изгуби на десетине паса од срчаног удара изазваног кориштењем пиротехничких средстава. Ја бих прије свега забранила продају пиротехничких средстава, али немам неко конкретно рјешење, често не знам ни како њему помоћи кад се ти деси – каже Кристина.

Кристина истиче да је заштита паса на законском основу знатно занемарена, те да се Закон о заштити и добробити животиња, који је на снази од 2015. године, скоро и не примјењује.