Крајем јуна 1941. године усташке снаге из посаде на Рујиштима, које је предводио ројник Ивица Усминијани блокирале су село Доње Зијемље, похапсиле све одрасле мушкарце које су затекли код кућа, њих 40, отјерале их у Мостар и стрпале у хапсану херцеговачке бојне која се налазила у Основној школи „Краљица Марија“. Преживјели свједоци и оскудна архивска грађа рјечито говоре о стравичном мучењу тих несрећних људи који су масакрирани гвозденим шипкама и кундацима или пак поклани ножевима. Њихови лешеви су, ноћу 1. и 2. августа камионима одвезени доНеретве или до неке од бројних херцеговачких јама у западној Херцеговини, попут оне код римокатоличког самостана Хумац, и тамо сурвани.

Главно сазнање о судбини Зијемаљаца, које се може касније пронаћи цитирано у историјској литератури (која је углавном плод рада Сава Скока), изнио је један од ријетких преживјелих, мостарски гостионичар Драган Мандрапа који је, измеђуосталог, у изјави о свом хапшењу, боравку у усташком мучилишту и даљем транспорту свједочио:

„Сутрадан, 2. августа, усташе су сваком од нас везале руке на леђа (жицом), а онда по двојицу у парове преко мишица. Док су нас усташе брутално припремале за транспорт, у хапсану је дошао Иван Херенчић, са накривљеним фесом на глави. Када је ушао унутра цинично је узвикнуо: „Појте косовске јунаке за њихова сретна пута, они иду у мајку Србију“. Тога и претходног дана усташки џелати су у подруму школе „Краљице Марије“, тупим предметима убијали Србе из села Зијемља, а њихове лешеве, у току ноћи одвлачили некуд“. (Архив Југославије, ЗК БиХ, инв. бр, 55.808, преузето из Скоко Саво, Крваво коло херцеговачко, СПКД Просвјета Републике Српске Пале, Планета Београд, стр. 219).

Мученици са Зијемаља убијени у мучилишту ОШ ,,Краљица Марија“ су:

Антељ Л. Милан, Антељ Л. Анђелко, Антељ М. Томо, Антељ П. Гојко, Антељ Ј. Ристо, Антељ Ј. Перо, Антељ Ш. Лазо, Антељ Ш. Ристо, Дабић Ј. Михо, Лечић С. Ристо, Глишић С. Трифко, Чалија С. Јанко, Чалија Л. Ристо, Чалија П. Јово, Чалија Ј. Панто, Каришик Л. Јово, Каришик Н. Перо, Матковић Г. Марко, Матковић М. Дамјан, Матковић М. Мирко, Матковић М. Милош, Матковић Т. Радоје, Маврак Т. Лазар, Маврак П. Тодо, Маврак М. Душан, Маврак И. Ристо, Рачић С. Јеремија, Рачић Р Драшко, Рачић Л. Крсто, Рачић Л. Милош, Рачић М. Анђелко, Рачић С. Душан, Рачић С. Милан, Рачић М. Ђуро, Перишић С. Лазар, Пејдо Ј. Јефто, Сјеран С. Милан, Вучић С. Ристо, Вучић С. Томо и Шакота М. Видоја; одведена је и жена Марка Матковића – Марија.

(Саво  Скоко, Покољи херцеговачких Срба ’41. Београд, Стручна књига, 1991 стр. 241 – 242).

У изјави Земаљској комисији за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача састављеној на дан 16. јуна 1946. у Мостару под инвентурним бројем 55.318 (Саво Скоко, Милан Граховац, Злочини Независне Државе Хрватске и Немачког окупатора у Херцеговини 1941-1945, Зборник докумената I, Гацко-Београд 2011, стр. 417-418), поред наведених имена жртава, свједоци Вељко Антељ, Демић Мујо и Вејзовић Хуснија навели су као одговорне за овај злочин таборника Големца Николу из села Потоци, затим Тољ Николу, такође, из Потока, Доко Ивана Матишиног са Зијемаља, одакле је био и Омерика Мехо Алијин. Свједоци су навели да постоји још злочинаца, али да њихова имена не знају.

Само на тај дан, 2. август, Илиндан 1941. године, осим Срба са Зијемаља, страдало је на другим крајевима мостарског среза од званичних формација НДХ, али и „комшија“ 37 мјештана села Горанци и 40 њих из села Житомислић. Обје групе одведене су из њихових села и из њих се нико никада није вратио. Тачна локација убистава људи из ових група се не зна ни дан данас. Покољи српског становништва у НДХ десили су се и у другим мјестима мостарског среза: Буна, Мало Поље, Ходбина, Лакшевине, Баћевићи, Слипчићи, Рашка Гора, Раштани, Бијело Поље, Врапчићи, Доња Дрежница.

Фото: slobodnahercegovina.com

Према досадашњим подацима само 1941. године убијена су 1024 Мостарца.  Док је њих око 2500 интернирано у логоре за Србе и Јевреје Независне Државе Хрватске од којих су се само ријетки вратили. За комплекс логора смрти Госпић-Јадовно-Паг Ђуро Затезало саставио је дјелимичан поименични попис страдалих од око 440 имена Мостарца, на основу рада поменуте Земаљске комисије…За тај се број, нажалост, не може рећи да је дефинитиван и коначан. (Ђуро Затезало, Јадовно комплекс усташких логора 1941. Београд 2007, 636-651).

Убиства, интернације улогоре, расељавање, избјеглиштво, само су дио страдња Срба Херцеговине и Мостара 1941-1945. године. О томе свему свједоче већ сада добро познати сачувани документи о исељавању у Србију, што је био административни еуфемистички термин за интернацију у логоре смрти, поменути комплекс Госпић-Јадовно-Паг, а по његовом гашењу и у Јасеновац. Предстојник градског редарства, сурови усташки злочинац Крешимир Крталић августа 1941. упутио је низ прогласа мостарским Србима који су обзнањивани и лијепљени по граду у виду плаката. Пошто су већ интерниране претходне групе Срба по абецедном редослиједу почетног слова презимена (види слику)  у прогласу од 16. августа писало је:

„Позивају се сви Срби, са члановима својих породица, чија презимена почињу са словима К, Л, Љ, Н и Њ, да се 17. овог мјесеца, у 17 сати навече скупе на жељезничкој постаји ради исељења у Србију. Влак исељеника креће тачно у 11 сати навече…“.

Овај транспорт карактеристичан је по томе што су га зауставили и осујетили италијански војници дивизије Марка и тако спријечили потпун нестанак Срба из града.

За многе од страдалих мостарских  и херцеговачких Срба и Јевреја главно мјесто убистава, хапшења и суровог „припремања за транспорт“ била је већ поменута зграда основне школе. Ова зграда у непосредној близини чувене мостарске гимназије на данашњем „Шпанском тргу“, изграђена још давне 1900. године, носила је за вријеме Аустроугарске име Фрање Јосипа. У Краљевини СХС и Југославији име Краљице Марије, а у социјалистичкој Југославији у њој су били ђачки дом, затим кратко вријеме гимназија и коначно највећи период Трећа основна школа „Хамза Хумо“. Након ратних сукоба деведесетих и потпуне девастације и обнове, Градско вијеће Мостара донијело је одлуку о пренамјени школске зграде у градску вијећницу. Иако постоје бројна свједочења о стравичним мучењима и убиствима у овој згради за вријеме Независне Државе Хрватске данас се у Мостару о овој згради те чињенице, у складу са „модерном повијешћу“, напросто игноришу и прећуткују.

Фото: slobodnahercegovina.com

Изгледа да су, данашња демократија и суживот, који се манифестују на оближњем „Шпанском тргу“, посебно приликом утакмица фудбалских клубова Вележа и Зрињског, селективно, прећутно-договорно кохезивни једино око случаја Срба којих данас у граду готово да нема. У послијератном подијељеном Мостару читав је овај градски дио булевара постао познат по дизању споменика у инат једних другима. Одмах послије споменика хрватским бојовницима, ту на некадашњој линији раздвајања, код вијећнице, подигнут је споменик  и припадницима тзв. Армије РБиХ, стилизовани љиљан, стари хришћански симбол.  Мостарску ноћ 14. 1.2013. пробудила је експлозија направе која је срушила споменик оних који су на почетку рата били дародавци зелене заставе са мјесецом и звијездом у заједничком чвору са шаховницом са бијелим пољем. Једино је од те експлозије данас јача прича о српској агресији на Мостар Шантића и Дучића, као и ћутња о злочинима који су се десили над Србима, били они из 40. или 90. година. „Свијетлу“ традицију претварања зграда образовних установа у мучилишта у задњем рату продужиле су зграде „Стројарског“ (читај Машинског) и Економског факултета. Идеје и иконографија из деведест друге, као ни сурове методе нису се много разликовале од оних прије пола вијека. Спомен-плоча за страдале Зијемаљце и друге страдале мостарске Србе на згради мостарске вијећнице једноставно је данас немогућа мисија, јер све су жртве једнаке осим српских!

Пише: Предраг Лозо, предсједник Удружења историчара „Др Милан Васић“ Бања Лука