Готово свакодневна премлаћивања, исљеђивања, мучења, пријетње, уцјене, исцрпљивања глађу и жеђу, те присилни рад - само су неки од облика тортуре и патње кроз које је прошло око 500 Срба у злогласном логору "Силос" у Тарчину у сарајевској општини Хаџићи.

Након седмогодишњег судског процеса за злочине у "Силосу", првостепеном пресудом на укупно 60 година затвора осуђено је осам извршилаца злочина иако их је много више учествовало у злостављањима, мучењима и убијањима заробљених српских цивила за 1.334 дана постојања тог логора.

"Силос" је распуштен 67 дана након завршетка рата у БиХ, на Савиндан, 27. јануара 1996. године, случајно или намјерно, истог датума када је затворен и злогласни нацистички логор "Аушвиц".

Осуђенима је за 16. март заказано изрицање другостепене пресуде на основу разматрања жалби и изношења нових свједочења.

Винко Лале један је од Срба који је у сарајевском егзодусу, у зиму 1996. године, избјегао у Братунац из општине Хаџићи, гдје је преживио тортуру у "Силосу", у којем је провео око пола године, а након тога још 10 мјесеци у кућном затвору.

Фото: Глас Српске

- Након напада муслиманско-хрватских снага на српско село Брадину у сусједној општини Коњиц, 25. маја 1992. године, када је почињен стравичан злочин, те сукоба у Сарајеву и око њега, српско становништво у дијелу општине Хаџићи остало је блокирано под муслиманском контролом и доживјело погром, мучења и разне облике насиља и тортуре - испричао је Лале Срни.

Срби су чинили око 10 одсто становника у хаџићким мјесним заједницама Тарчин и Пазарић. Већина их је била код својих кућа када је дошло до забране кретања, масовног хапшења и затварања Срба у злогласни "Силос", који је прије рата служио за складиштење жита, а од 12. маја 1992. године до 27. јануара 1996. био је логор за Србе.

Од 500 заробљених у овом логору, њих 24 је умрло од посљедица премлаћивања и мучења или је убијено.

Са ручка на разговор, па у логор

Лале је заробљен на Петровдан, 12. јула 1992. године, у Тарчину, гдје је живио са супругом.

-  Били смо за ручком када су упали у кућу и ухапсили Спасоја Ковачевића и мене, уз изговор да нас воде на информативни разговор и да ћемо се ускоро вратити кући. Касније сам сазнао да им је то било објашњење приликом одвођења у све сарајевске логоре. Нас су одвели у "Силос" и био је то улаз у пакао - присјећа се Лале, показујући како му се кожа јежи при помињању логора.

Он истиче да га је при увођењу у логор дочекао комшија Албанац Азир Хајрули, ударио га кундаком пушке и поломио му ребра да би му отео цигарете.

Након те "добродошлице", услиједили су испитивање и саслушавање.

Лале наводи да су исљедник и дактилограф били у новим маскирним униформама, а трећи мушкарац у стражарској затворској униформи.

- Касније сам сазнао да је у стражарској униформи био замјеник управника логора Халид Човић, који је међу осам осуђених првостепеном пресудом за злочине у овом логору, а саслушавао ме је полицијски исљедник Салко Госто - прецизира Лале.

Он каже да га је Госто питао да ли је свјестан гдје је дошао и шта га чека?

Према његовим ријечима, Госто је тада рекао да је њихов план да 30 одсто Срба прослиједе на рад на најтежим пословима у Зеници, 30 одсто да побију и 30 одсто да оставе да живе да би њиховој дјеци након рата показивали како изгледају четници.

Њега и Ковачевића су испитивали до мрака, а онда их је Човић провео кроз неки мрачни ходник, угурао их у неку просторију, а стражар Албанац је наредио да крену напријед и загазили су неколико корака у воду, када им је наређено да стану мирно.

- Под пријетњом стражара да ће пуцати ако се мрднемо, до јутра смо стајали мирно у води до чланака - прича Лале.

Он се присјећа да су, када је свануло, у углу просторије угледали два старца. Они су ухваћени у шуми након бијега из Брадине када је нападнута и попаљена, а српско становништво побијено и отјерано у логоре.

Два дана су Лале и Ковачевић остали сами у тој просторији без хране и воде, а старце Глигоревића и Мркајића су одвели да не би са њима разговарали.

Тек трећи дан након заробљавања добили су по танку кришку хљеба и спровели су их у другу ћелију.

- Треће вечери Халид Човић нас води, наређује да понесемо дрвену палету и уводи нас у ћелију у којој је била слаба свјетлост од фењера. Осјетио се ужасан смрад. Ушли смо међу 30 раније заробљених Срба, који су били измрцварени, прљави, необријани и неуредни. Аветињски су изгледали - описује Лале стање у ћелији од 50 метара квадратних, а висина до крова била је 10 метара, с тим што су на пет метара висине биле бетонске стазе на којима су били стражари.

Температура у ћелији стално је износила осам степени Целзијусевих. Прозори су били закречени да би што мање свјетлости улазило.

- У тој ћелији било нас је 36 и ту сам остао до краја децембра. Због скученог простора морали смо сви лијегати на бок када спавамо и истовремено се окретати - описује Лале нехумане услове и мучења којима су стално били изложени логораши.

Фекалије на бетону на којем су спавали

Он додаје да се у углу налазила једна пластична канта од фарбе за обављање нужде и да су се фекалије разливале по бетону на којем су спавали јер канта није редовно пражњена.

Бришући зној са чела, који избија приликом присјећања на патње и нехумане услове, Лале истиче да га нису гонили на присилни рад и да је само једном цијепао дрва.

У том периоду логораши су за 24 часа добијали један хљеб и три литра воде за 18 људи.

Стално су их изводили из ћелије и тукли у ходницима, одакле су одзвањали језиви крици и јауци.

- Тих дана у ћелији смо сазнали да је умро логораш Петко Крстић /1959/. Он је први умро у "Силосу", а посљедње ријечи су му биле "дајте ми хљеба", причали су очевици из његове ћелије - истиче Лале.

Он додаје да су након Крстића у логору умрли Обрен Капетина и најстарији логораш Васо Шаренац /82/.

Према његовим ријечима, у "Силосу" су укупно умрла и убијена 24 логораша.

Лале каже да су у августу 1992. године логораши добили дезинтерију, која их је исцрпила и сви су лежали у нереду, који нико није чистио, а стражари неколико дана нису прилазили ћелији због смрада.

Прво купање за логораше је организовано тек у септембру, када су се окупали хладном водом из буради и ошишали браде.

- Један дан изненада стиже џип и излазе три наоружана мушкарца у црним униформама од којих један псује балијску мајку стражару Нермину Калемберу, питајући га: "Је л` се тако чувају четници? Сад ћу ти показати како треба да се чувају!", рекао је репетирајући пушку и наређујући да станемо уз зид да нас стријеља. За тај минут читав живот пролази кроз главу - прича Лале.

Он истиче да га је други војник у црној униформи спријечио да пуца у њих, говорећи му: "Нисмо због њих дошли него због Драгана".

- Тражили су Драгана Вуковића, војника заробљеног у Крупцу. Тај што нас је хтио побити био је Зулфикар Алишпаго звани Зука, командир злогласног одреда "Зулфикар", који је био под директном контролом Алије Изетбеговића. Они су данима долазили и тукли несрећног Вуковића, некада и по цијелу ноћ, рукама, ногама, шипкама. Вуковић је преживио мучења, али је од посљедица убрзо након рата умро - указује Лале.

Он подсјећа да су преживљавали разне тортуре и да се једног дана у логору појавио инспектор државне безбједности Винко Бешлић, којег је познавао прије рата.

- Бешлић је дошао у контролу логора са инспектором Дарком Божићем из Вареша. Мене су извели из ћелије у канцеларију и дали ми цигарете, те хљеб и сендвич, што су ми послали од куће. Били су запрепаштени мојим изгледом. Бешлић истјерује из канцеларије управника логора Бећира Хујића говорећи му да ће неко жестоко за ово одговарати и поразговарали су са мном - присјећа се Лале.

Одмазда због ремија

Лале истиче да су инспектори знали за његову склоност за играње ремија и дали су му два шпила карата, пријетећи Хујићу да их нико не смије од њега одузети.

- Нико ми није одузео карте, али је услиједила одмазда наредних дана. Стражар Чичко или Шок, тако су га звали, изводи мене и Ђорђа Видића. Чичко ме одводи у другу ћелију и наређује да станем уз зид да ме туче. Ја се нисам мицао. Ту сам остао сам цијелу ноћ. У сусједној ћелији тукли су Ђорђа и чуло се јечање, псовке и галама - прича Лале.

Настављајући присјећање, Лале каже да су Видића у једном тренутку убацили у његову ћелију, да је био крвав и без свијести, а да су њега одвели у ћелију у којој су тукли Видића.

- Стражар Емир Опута био је у тој ћелији са аутоматском пушком и два оквира муниције. У средини ћелије била је локва крви и крвав траг широк пола метра до врата кроз која су извукли Видића - истиче Лале и додаје да га Опута није тукао, али да је добио неколико удараца од других војника у повратку до ћелије.

Лале се сјећа да је након тога имао тешку упалу плућа и да је седам дана био у бесвјесном стању без икакве здравствене његе.

Лале наглашава да су мучења и туче логораша биле свакодневне и да су се стално чули јауци са ходника.

- А онда се крајем новембра у логору појавила делегација Међународног комитета Црвеног крста и регистровала нас. Вођа мисије Марк де Перт рекао је да је три пута ишао код Алије Изетбеговића по дозволу за посјету "Силосу", што је он одбијао - истиче Лале.

Други оброк након смрти Крстића

Лале наводи да су након првог смртног случаја, односно смрти Петка Крстића у логору, почели добијати још један оброк хране дневно.

Крајем децембра 1992. године, Винко Лале пуштен је из логора са 48 килограма тежине и тада почиње друга врста мучења у кућном протвору јер му је било забрањено кретање.

- Ту сам са породицом доживио разне облике тортуре, чекајући 10 мјесеци приватну размјену, која се догодила 28. октобра 1993. године - објашњава Лале, наводећи примјер упада арапског муџахедина из Седме муслиманске бригаде у његово двориште.

Он наводи да су се муџахедини повлачили са Игмана и упали у Тарчин.

- Захваљујући слабом познавању арапског језика, ушао сам у разговор с тим муџахедином, а у двориште су упали домаћи муџахедини, говорећи да су дошли да кољу Србе. Арапски муџахедин их је отјерао јер су га се плашили и спасио ме смрти - рекао је Лале.