Pismo prenosimo u cjelosti:

Poštovani gospodine Predsedniče,

Šaljem Vam ovaj tekst s molbom da opozovete Zakon o kome ovde govorim. Njega je pripremila (i izglasala) ona pamet koju su Srbi, dok ih je bilo, vodili na kratkoj uzici jer im je to bilo lakše nego ići da je traže kad se izgubi.

Dragoljub Petrović, prof. (u penziji)

Novi Sad / Pranjani (Leušići)

1. jun 2021.

ZAKON ZA ZAŠTITU NEDOVRŠENIH ŽENA

Vazda sam mislio da su žene bolja polovina ljudske vrste. I taj sud zasnivao na prostoj činjenici: žena može sve što i muškarac, ali muškarac ne može sve što može žena. I na tome je, konačno, zasnovan i Najviši Prirodni Poredak. I taj je Poredak svakovrsno upisan u ljudsku genetsku matricu.

Pa i u jezik. Time, recimo, što je u jeziku stvorena reč za svaki pojam koji je nosiocu jezika bio neophodan i oko onoga što u realnosti nije postojalo jezik se nije mnogo „uznemiravao“. Neka to pritvrdi jedna banalna sitnica: budući da rađati može jedino žena, prirodno je da jedino ona može biti trudnica i porodilja i da se sva takva stanja i svojstva ne mogu vezati za muškarca. 

I to, opet – prirodno, važi za svaku žen(k)u budući da jedino one mogu biti trudne, stelne, s(u)prasne, (su)ždrebne, skozne, sjagnje(ne), skotne, smacne. 

I da se jedino one mogu porađati, teliti, prasiti, ždrebiti… 

I to se uvek znalo i to nikad nikome nije trebalo objašnjavati: žena je držala tri stuba kuće (rađala, odgajala decu i „[o]drža[va]la kuću“ i otud narodna izreka da „kuća ne stoji na zemlji nego na ženi“), a muškarcu je „bilo dato da kuću hrani i brani“. 

Danas je teško reći koliko je takva „podela »nadležnosti« bila pravična“, ali je nesporno da je na takvim osnovama uobličen i nominacioni odnos između „»muških« i »ženskih« nosilaca svojstava i zanimanja“: dok je žena bila ‘trudnica’ i ‘porodilja’, muž je bio ‘lovac’ i ‘vojnik’ i te se „nadležnosti“ nisu mogle mešati ni u realnosti ni u jeziku.

I zato u srpskom jeziku još nema ni ženskog vojnika i lovca niti muške trudnice i porodilje; ti su odnosi uspostavljeni davno, kad se počeo uspostavljati srpski jezik, i brušeni milenijima, zajedno sa brušenjem jezika koji ih je nosio. I nikad nikom nije palo na um da u tome nešto menja i „popravlja“.  

Prvi su se toga „dosetili“ bivši frustrirani Srbi i bivše frustrirane Srpkinje: oni prvi bili su Hrvati – koji više nisu hteli da budu Srbi (pa su počeli „kovati“ reči po kojima bi se od Srba razlikovali), a one druge bile su Srpkinje – koje više nisu htele da budu žene (pa krenule u „iste kovačnice“ – da otud među nogama iznesu ono što im je „na početnoj deobi“ bilo uskraćeno).

One prve predvodili su Vilson, Čerčil, Broz, Pavelić (i neki drugi koji se od njih nisu razlikovali) i oni su Srbe skratili za, makar, tri i po miliona (boljih) glava; ove druge isturili su naslednici oni prethodnih s ciljem da dovrše ono što su sami propustili. I ovlastili Čomićku i Zoranu da (uz pomoć Trilaterale i Bilderberškog kluba) definitivno osramote i srpski jezik i njegove nosioce. 

I njihovu Skupštinu. Koja je, po munjevitoj proceduri, 20. maja 2021. godine, donela zakon koji propisuje da mora postojati i ženski vojnik i muška trudnica i, ako se to ne bude poštovalo, Gordana i Zorana ovlašćene su da od svakog neposlušnika naplaćuju kaznu od 50 hiljada do dva miliona dinara. (I pri tom će njihovi „favoriti i štićenici“ imati i popust i privilegiju: kad počnu da rađaju i da Srbima popravljaju natalitet, oni će steći i pravo na ordene, ali i na raspodelu zarade od onoga što su One Dve od neposlušnika naplatile, tj. „zaradile“). 

I one su „isposlovale“ još mnoštvo takvih pojedinosti od koji ću ovde pomenuti tek pokoju izrazitiju.

• One su, naredile da u pravoslavnoj crkvi (kao i u anglikanskoj i protestantskoj – ako sam dobro obavešten) sveštenička zvanja moraju nositi i žene i ja moram priznati da ne znam kako su one okrstile svu tu „žensku svešteničku hijerarhiju“, ali „reče mi jedan čoek“ da su se saglasile za đakonicu, popicu, episkopu i biskupicu, pri čemu neki njihovi „nominacioni modeli“ mogu izazvati i pokoju nedoumicu. One, recimo, određuju da se „ženski episkop“ imenuje kao episkopa i ne zna se da li je to učinjeno namerno da bi se uspostavila razlika prema biskupici u onim drugim crkvama, ali se ni za popicu ni za biskupicu (a mogla bi im im se, možda, priključiti i episkopica) ne zna kako se izgovaraju (nije im označen akcenat) pa ni to da li se u njima radi o izvedenicama ili složenicama i od rešenja tih nedoumica zavisiće i neke druge njihove „interpretacione mogućnosti“; uz sve to, one naređuju da „ženski“ apostol mora biti apostolka bez obzira na to što neke retke svete žene već dva milenijuma slove jedino kao apostoli.
• One su, dalje, naredile da se i u vojničkoj terminologiji uspostave „ženske tvorbene mustre“ pa smo dobili vojnikinju, ali i desetarku, i majorku, i generalku, i admiralku, i artiljerku, i topovnjaču, i mnoge varijacije – višecevki (koliko su mogućnosti jezičke tvorbe neograničene, ja tek sad počinjem shvatati jedan leksički detalj koji sam zabeležio pre mnogo decenija slušajući žestoku svađu dveju svojih komšinica: jedna je od njih, da tu reč „prevedem na nehomofobičan i nediskriminatoran jezik“, bila označena kao trovaginka, a ja moram priznati da su mi Gordana i Zorana sad pomogle da shvatim da je njeno pravo značenje trocevka).  
• One naređuju da ženski režiser treba da bude režiserka, a ne objašnjavaju zašto ne bi mogla biti i režiserulja; zadovoljne su što je model i „muško“ i „žensko“ zvanje, a šereti dodaju da bi taj „ženski“ možda bio elegantniji kao modla.
• One izjednačuju akademca i akademika pa se ne zna da li to čine po statusu u vojnoj školi ili u najvišoj naučnoj instituciji, ali po logici da je akademkinja ‘žena akademik’ treba razumeti da akademika treba preimenovati u akademka (ili makar u akademca).
• Njima se mnogo dopada „tvorbeni obrazac“ –škinja (politikološkinja, astrološkinja), a ne objašnjavaju zašto neće da budu, recimo, politikologulje ili astrologuše ako im se dopada da budu pobegulje ili namiguše. 
• One tvrde da je i latinski jezik homofobičan jer u njemu nema „professor-a ženskog roda“ pa ne znaju da li da se raduju kad dobiju („muško“) zvanje professor emeritus ili da plaču što to nije *profestrix emerita pa se jednako uspešno rugaju i latinskom jeziku potpisujući se skraćeno (i sa skraćenom pameću) kao „prof. emerita“.

I tako dalje – do apsurda. 

Zakon koji sve to propisuje pripremile su neke nedovršene žene, a za njega glasali – nedovršeni poslanici. Ni jedni ni drugi nisu znali ni šta rade ni da je sve što su činili bilo upereno protiv srpskoga jezika.

I protiv pameti. Koja je, recimo, formulisala „izmudricu“ da jezik može biti „homofobičan i diskriminatoran“. Tako nešto može reći samo neko ko o jeziku ne zna ništa i kome jezik služi jedino za brbljanje. Da je drukčije, takvi njegovi nosioci znali bi da jezik neće da bude ni hrabar ni strašljiv, on jedino hoće da imenuje svojstvo, pojam, da to uradi po svojim pravilima i svojim mehanizmima ne osvrćući se na to kako će gordane i zorane na njegovu tvorevinu reagovati.

Jezik, dakle, ne može biti „homofobičan“, ali po svojoj suštini jeste temeljito – „diskriminatoran“. Na to upućuju mnoge proste pojedinosti, a ja ovde izdvajam samo jednu: za dobrog, čestitog, časnog čoveka postoji sasvim malo reči (ponekad je dovoljna i samo jedna – čovek), ali za „one druge“ predstavnike ljudske vrste može se naći mnogo desetina reči. I razlozi za uspostavljanje takvih odnosa vrlo su prosti: utemeljeni ljudi utemeljeni su na pravi način, a oni drugi ostali su neutemeljeni, tj. nedovršeni, na različite načine i jezik je u tom smislu „diskriminatoran“ jer vrlo precizno identifikuje obeležja svake takve „nedovršenosti“ pojedinačno. Pomenimo i za to tek pokoju „ilustraciju“.

Recimo: žena daje, rađa, (iz)nosi život i njoj nije „dato“ da život ubija i samo zdrava, normalna žena može biti pesnikinja, a samo nedovršena – vojnikinja; samo zdrava, normalna žena može „rodit šesnes komada“, a samo nesrećna i nedovršena – izvršiti šesnaest abortusa; ona prva može biti akademik, a onoj drugoj mnogo je i akademkinja; ona prva sasvim se ugodno oseća kao oftalmolog, sociolog, filolog dok onima drugim mnogo više pristaje namiguša i/li pobegulja; prvoj sasvim lepo pristaje zvanje professor emeritus, a ona koja hoće da je prof. emerita samo potvrđuje da nije zaslužila ni ono prvo zvanje a kamoli ovo drugo.

I tako smo stigli do suštine problema o kome govorimo i ja moram priznati da ne znam šta je to rodna ravnopravnost (tj. kako se mogu izjednačiti šaronja i šarulja), niti kako ona može biti ugrožena, niti kako se od takve opasnosti mogu spasavati oni koji se pred njom osećaju ugroženima. Znam, međutim, da je u rečnicima srpskoga jezika zapisano da su pol i rod sinonimi, a da neka nova pamet „propisuje“ da se ono prvo nosi „među nogama“, a ono drugo „u glavi“ i da se takva shvatanja „razrađuju“ tamo gde je, polovinom prošlog veka, najavljeno da će omladina biti uništavana i da će to prethoditi uništenju moderne civilizacije, da su u tim projektima najviša mesta rezervisana za svakoruko nedovršene primerke ljudske vrste (kakvi su, recimo, nosioci Bajdenove »LGBTNZ-demokratije«, ali i onaj naš ženski soj (da se dalje samo na njemu zadržimo) koji je shvatio da mu je mnogo isplativije da se nađe među feministkinjama, trilateralkama, bilderbergušama i sličnim trofrtaljkama nego među ženama i da, sa tih novih pozicija, podupiru razaranje svih onih vrednosti na kojima su zasnovani srpska istorija, tradicija, kultura, etos. 

I u svemu tome mogao bi se osmotriti još pokoji aspekt problema o kojima govorimo, a ja biram jedan koji mi je, moram priznati, najmanje jasan: ako onih „Bajdenovih demokrata“ ima tek 1-3 procenta ljudske populacije, ne znam koliko se naših „feministkinja i onih drugih“ zaverilo protiv srpskoga jezika i krenulo u njegovo ruženje, ali i bez uvida u te odnose, ja sam ipak sklon da verujem da ni njih nema (mnogo) više nego onih prvih i sad zaključujem da su Zakon o kome govorimo pripremile takve žene, a usvojila ga parlamentarna većina koja se od njih ne razlikuje. Govorim tako isključivo sa stanovišta sopstvenog iskustva: tokom mnogo decenija svoga dugog života nikad nisam sreo ženu koja bi se osećala „ugroženom“ zbog toga što se uz njeno ime nije našao „ženski identifikator“ zanimanja ili profesionalne pozicije, sretao sam mnoge koje su takve „identifikatore“ energično odbijale, a sasvim su retke bile one za koje sam naknadno saznavao da bez takve oznake nisu mogle ni spavati. Ta me pojedinost navodi na zaključak da su se i pomenute ministarke i Skupština narugale i normalnim Srpkinjama, i srpskom jeziku, i elementarnoj pameti, a to potvrdila i jedna ozbiljna advokatska kancelarija zahtevom da najviša sudska instanca potvrdi da je zakon „neprimenljiv i neustavan“ i da se obustavi njegova primena ili u celini ili makar u nekim delovima. 

Ja mislim da taj zakon treba povući u celini jer obavezuje Srbe i na nasilje nad jezikom. I na udar na Najviši Prirodni Poredak. I na to da će morati imati i treću nogu.

Po uzoru, verovatno, na onu moju davnašnju – trocevku.