O sveduhovnoj procesiji svetkovine Arhiepiskopa, Učitelja i Svetitelja srpskog Save, pojavi se iznijansirana invencija nesaznajnog i neobjašnjivog. Susret magnetskog polja Savinog stolpa iz Posnice, sa svima nama uvek i nanovo. On (Sava), međutim, istovremeno ostaje utoliko neispitiv i nepokolebiv kao taj stub, jasno i slobodno intrigirajući i ljubeći. Sve što avangardno i besmrtno, prošlo ili novo, globalizacijsko ili anahrono zaiskri iz nas, znajmo, njegovo je u nama. Taj transupstancijalni ἀρχή ustolpljen u krajeugaonom kamenu ili stubu, nipošto nije banalizam ili nacionalizam – to je smeli hrišćanski dinamizam i univerzalizam. Možemo slobodno reći, kontinuirani ljudski impuls potpomognut božanskim, bivajući Savom eksplicitan i ostvariv. Invencija kojom nas Sava inspiriše (ime Savva nosi znak preobraženosti), ima mogućnost da svaku briljantnost ili ambivalentnost preobrazi. Nije reč o povlašćenosti etniciteta, narodnosti ili parcijala, nego svakog ko jeste ili želi biti čvrsto uz Savin stub i ko bi želeo Sv. Savu. Takav bi svoje preobraženje zasnivao na Svetom Duhu.

Reč je o božanskom humanizmu i inkluziji. O tome je sedamdesetih godina prošlog veka, jednostavno i razumljivo, đacima Bogoslovije Svetog Save na Karaburmi, govorio profesor i filosof Vladan Popović: „Hrišćanski humanizam, deco, za razliku od istoimenih istorijskih epoha, nije razdoblje ljudskog preporoda, u kome se  istinoljublje i čovekoljublje stavlja po strani. Ono istinski ne stremi sebi, samo čoveku, nego čovekom stremi Bogu i oboženju.“ O tome je u teologiji govorio Karl Bart, rekavši da je propoved o Reči Gospodnjoj ujedno propoved istinske čovečnosti i istinske humanosti. Ona je sama (Reč) jedino uistinu čovečno, onaj humanum obećanja večnog života. Zato u eri otvorenih denuncijacija potrage za novim identitetima, krize alterniteta, Svetosavlje nepotrošivo opstaje. Zato svetosavski humanizam i jeste moguć jer je, dakle, projiciran  božanskim humanizmom. U retrogradnim pokušajima za stvaranjem nečeg novog, poput građanističkih tendencija danas, Sveti Sava je pragmatično i filosofski tačno, pre 800 godina, shvatio šta znači biti, a ne samo opstajati (Dasein). Svetosavlje je u pravom smislu, kao civilizacijski okvir pravilno shvaćene vere i ustrojstva, uvek poštovalo izvorna načela i slobode ljudskog postojanja.   

Međutim, neizostavno se treba kratko nasloniti na jedan detalj koji sintetizuje naslov. Redakcije, časopisi i sajtovi se potrude svake godine da objave vesti iz svih zemalja o Savindanu. Njegov novi, svečani hod među nama ne ostavlja nikoga ni realno, ni digitalno ravnodušnim (razlozi su ne samo pandemijski). Taj njegov vekovni hod je opisan još u kanonu Prenosa moštiju:

 „Krasne  noge  tvoje,  preblaženi,  po  stazi  hodeći  tajni  božanstvenih  i  po  ovima dobro stupajući...“ (Pesma 5. Kanona). U tom hodu realnim liturgijskim, svetosavskim i digitalnim stazama našeg doba, čudesno se provlačila pomalo prenebregnuta ali uporna asonanca, sa koje se ispostavilo da nas je Sveti Sava ponovo priveo sebi, na posnički stub postojanja. Vest koja je našoj generaciji otvorila svetosavske horizonte i neosvetosavski integrisala božansko i ljudsko. To je vest iz Zagreba, jerihonska truba Savindana, koja je glasila i glasi: „Sveti Sava na Svetom Duhu“. Iako je karakter naslova toponimski, on semantički prodire u ipostas današnjeg dana.

Sa tog stuba vere, sa katedre Svetog Duha, iz Zagreba, nas je Sveti Sava poveo istim Duhom, u liku Prvojerarha i Patrijarha Porfirija. Reči iz vesti tiču se naravno jedne gradske četvrti, u kojoj se nalazi pravoslavna gimnazija i u kojoj se kao i u svim našim školama slavi Sv. Sava. Ona (vest = događaj) utoliko simbolički biva značajnija od ostalih jer Sveti Duh nadahnjuje i vodi Crkvu, još od apostola i Pedesetnice. Vodila je i Svetog Savu i našu Crkvu. U više navrata je i sam Patrijarh pojasnio značaj ovakvog toposa za jedan grad, državu i duhovsku eru postojanja. Vest, koja to i suštinski jeste, ne pretendujući indikativno na doktrinarne akrobacije, postala je svojevrsni univerzalni događaj (Ereignis). Događaj univerzalnosti Savinog dela na Svetom Duhu. Reprogram sa lokalnog na pomesni; sa mesnog na univerzalni; sa nacionalnog na svetosavski; sa humanističkog na čovekoljubivi. Slavimo danas iznova, dakle, Svetoga Savu i ove godine, svesni da je na čelu Crkve Svetim Duhom izabran njegov naslednik. Na Bogu Duhu Svetom su darovi Crkve. Sve što diše, diše Svetim Duhom. Prosveta Crkve, ne samo u Zagrebu, na Svetom je Duhu, a sve što je Sava radio, na Njemu je bazirano. Kao što je Svetim Duhom oživotvoravana tvorevina, tako je sa karejskog stuba vere Sava izmolio, po ko zna koji put, preobraženje i oživotvorenje Srpske Crkve i naroda. Duhom Svesvetim, kao primer svim partikulama i drugostima, svetosavski utkano sukcesivno i apostolsko ἀρχή.  

Ovaj dan kao duhovski i svetosavski događaj ima i biblijski senzibilitet. Sava poseduje monašku tradiciju Sv. Zemlje. On sa nama danas hodi istim ovim stazama, inkorporiran u Hristovim stopama, sa jerusalimskom prašinom po tabanima. Čestice te „prašine“ preneo je u svoju zemlju euforično. Ta euforija nije idiosinkratična već se sastoji u zabašurenoj praksi potiranja realnog. Realno se pak sastoji u tome da mi hrišćani originalno i ličnosno, a ne bajkovito i promašajno, čekamo dolazak Gospoda među nas. Sintagma kojom je Pavle zavapio sa Korinćanima da se to zbude, sažeta je: „Maran ata“ (1Kor 16, 22) – (Gospod dolazi). Iščekivanje Gospoda Pavle piše nakon upućene anateme onima koji „ne ljube Gospoda“. U tome jeste erminevtički ključ. Onaj ko ne ljubi, kao što je Sava ljubio Gospoda, ni ne može da ga očekuje. Euforija ljubavi u iščekivanju susreta sa Drugim, glavna je referenca srpske recepcije Savinog etosa. Kontinuirana euforija Savindana, metonimija je euforije zasnovane na Svetom Duhu, koja iščekuje Gospoda i Njegov dolazak. Taj zajednički momenat dihotomnog čekanja u jednom, koje se nezavršivo završava, Savu neprekidno potvrđuje aktuelnim. Gospod dolazi, dolazi Sv. Sava!

Ovakva inovativna nepretencioznost, koja pleni, zna da isprovocira negativno, pavlovski anatemisane protivnike. To se pokazalo u našoj istoriji i to znamo. Svetoduhovska besmrtnost na kojoj je zasnovano sve što se tiče Sv. Save ne može, međutim, biti predmet poništavanja postojećeg u biti. Posledice postupaka anatemisanih doveli su do nedostatka antropometrijskog doživljaja Svetitelja. Šezdesetih godina prošlog veka, popularni strukturalizam, imao je svoj specifičan žargon (Altiser, Derida). U njemu, ako je nešto odsutno, nije se jednostavno govorilo da je odsutno, nego da je to prisutno na način odsutnosti. U ovom slučaju ono što diskredituje čak i tu fiziološku, psihološku ili ideološku odsutnost (u optimizmu trajnosti konkretnog iščekivanja), jeste neprolaznost svetosavske duhovne zajednice. Nju ne održava pasivna kontemplacija iščekivanja kao takvog, nego je neposredno konstituiše Onaj koga iščekuje.

U tome je Sv. Sava značajan kao patron, pomiritelj, inicijator i naš svetitelj. Kao što iščekujemo i verujemo u Gospoda, istom snagom se molimo da mu Sv. Sava sva naša iščekivanja prezentuje!  Iščekivanje Sv. Save se opisuje u crkvenim himnama i pesmama: „Pohitaj, Savo Sveti i od pakosti izbavi nas, jer skorbi velike i ratne obrvale su rabe tvoje“ (VI pesma, II kanona Prenosa moštiju Sv. Save). Intenzitet imperativa kojim se Sv. Sava iščekuje, približava nam prvovekovnu i duhonosnu meru iščekivanja Hrista. Liturgijska praksa priziva Svetog Duha u Pravoslavnoj Crkvi  o tome govori. U upotrebi je prilikom oblačenja arhijereja u hramu, hirotonijâ, početka Liturgije i mnogih posledovanja. Takva jedna molitva u formi kompozicije u gregorijanskom koralu, napisana je u 9. veku od strane Rabana Maura, veoma prigodno i glasi: „Veni creator spiritus...“ ili „Dođi, Tvorče, Duše.“ Ona se takođe izvodi u posebnim prilikama, krunisanje kraljeva, osvećenje crkve, rukopoloženja episkopa i sveštenika itd. Dalji tekst je sličan rečima Savinog kanona: „O, dođi... pohodi duše vjernika u nemoćima tjelesnim potkrepljuj nas bez prestanka. Protivnika od nas oteraj i postojani mir daj nam...“

Veni creator spiritus!                          

Piše: Đakon mr Božidar Vasiljević