Na današnji dan prije 29 godina takozvana armija BiH granatirala je iz pravca Igmana, Hrasnice i Butmira teritoriju Republike Srpske i na autobuskoj stanici u opštini Ilidža ubila 10 i ranila 33 srpska civila, od kojih su mnogi ostali trajni invalidi, a najmlađa žrtva ovog svirepog masakra bio je trinaestogodišnji dječak Slađan Grgić.

Ljudi su kao i obično obavljali svoje svakodnevne aktivnosti, neki su išli na posao, neki u kupovinu. Ipak neprijateljske granate su tragično prekinule živote nevinih civila a mnoge Sarajlije ostale su trajni invalidi nakon ovog napada. 

Tog dana poginuli su: Žarko Kreštalica (27), Milojka Tambur (38), Ružica Martinović (25), Slađan Grgić (14), Branka Milošević (40), Nataša Kvesić (24), Tomislav Milanović (34), Zdravko Šutalo, Mira Delić, Radovanović Petko.

Svedok događaja Milan Pejić izjavio je : "Možda nije prošlo ni 5 minuta od kako sam ušao u zgradu opštine, bio sam u hodniku i čekao prijem kod predsednika opštine. Kada je pala prva granata iz svoje kancelarije je izašao Marilović Slobodan tadašnji predsednik izvršnog odbora opštine Ilidža i rekao mi je da brzo uđem u njegovu kancelariju da se zaklonimo, jer obično nakon jedne ide i sledeća granata. U kancelariji kod Slobodana Marilovića je bio moj komšija Maksimović Ratko inače kapetan broda. U tom momentu, dok smo tražili zaklon, pale su još dvije granate, od ukupno tri. To su bile minobacačke granate. Jedna granata je pala blizu dva kioska kraj kojeg su stajali ljudi, dok je druga granata pala na parking. Nisam siguran gde je pala treća granata. Granata koja je pala kraj dva kioska je svojim gelerima i detonacijom pokidala kioske i nogare na kojim su ti kiosci stajali. Otkinuti metalni delovi su leteli na sve strane, čime su ti pokidani delovi kioska i geleri granata doprineli da masakr bude još stravičniji. Istrčao sam napolje, video sam kako ljudi zapomažu. Neko me je ugledao i povikao „eno doktrora u opštini, zovite ga . . .“ Kada sam izašao video kako žene leže preko žardinjera, kola su bila oštećena, nismo ih mogli upaliti. Jokanović Trifko, moj prijatelj, bio je ranjen u glavu, iza uveta. Bilo je mnogo mrtvih i ranjenih. To je bio pravi masakr i svi koji su poginuli ili koji su bili ranjeni su bili civili koji su čekali autobus. Nekako smo uspeli da organizujemo prevoz i ranjene prebacimo u improvizovnu bolnicu u, odmaralište koje je, kako sam već rekao pripadalo fabrici „Žica“, Blažuju. Mrtvi su odvezeni u Vlakovo."

"Mesto gde su pale prethodno pomenute granate, tu je nije bilo vojnih objekata, to je bilo civilno naselje. Linija razdvajanja je bila daleko nekih 500 m do kilometar. Prema mom saznanju i viđenju tu nije bilo vojske. Iz protokola se može doći do podataka o ovim licima i videti da ranjeni i poginuli nisu bili vojnici, već civili. Granate koje su tog dana pale na Ilidžu došle su ili iz pravca Igmana ili iz pravca Hrasnice, što se vidi i po povredama su nanete poginulima i ranjenima, kao i po padu granata i usmerenja gelera. Planina Igman je bila pod kontrolom snaga ABiH, dok je samo jedan mali deo Igmana - Golo Brdo, u periodu od 1992. godine i 1993. godine bio pod kontrolom VRS, preostali deo Igmana je bio pod kontrolom ABiH kao što su Veliko Polje, Brezovača itd. Hrasnica je takođe bila pod kontrolom ABiH, a u selu Kovači nadomak Hrasnice je bila smeštena minobacačka jedinica ABiH. Poznato mi je da su više kote oko Sarajeva držali pripadnici ABiH. Mi smo gađani sa tih kota, poznato mi je da je i bolnica gađana 1995. godine sa tih položaja ABiH. 23. Takođe, poznato mi je da su muslimani imali pogon za proizvodnju granata u podrumu preduzeća fabrike Žica i u željezničkoj radionici odnosno tvornici Vaso Miskin u Sarajevu. To sam saznao od lica sa kojima sam razgovarao, a koja su pobegla iz dela Sarajeva koji je bio pod kontrolom snaga ABiH ", - izjavio je Pejić.

Za ovaj zločin tzv. armije BiH niko nije odgovarao.