На данашњи дан прије 29 година такозвана армија БиХ гранатирала је из правца Игмана, Храснице и Бутмира територију Републике Српске и на аутобуској станици у општини Илиџа убила 10 и ранила 33 српска цивила, од којих су многи остали трајни инвалиди, а најмлађа жртва овог свирепог масакра био је тринаестогодишњи дјечак Слађан Гргић.

Људи су као и обично обављали своје свакодневне активности, неки су ишли на посао, неки у куповину. Ипак непријатељске гранате су трагично прекинуле животе невиних цивила а многе Сарајлије остале су трајни инвалиди након овог напада. 

Тог дана погинули су: Жарко Крешталица (27), Милојка Тамбур (38), Ружица Мартиновић (25), Слађан Гргић (14), Бранка Милошевић (40), Наташа Квесић (24), Томислав Милановић (34), Здравко Шутало, Мира Делић, Радовановић Петко.

Сведок догађаја Милан Пејић изјавио је : "Можда није прошло ни 5 минута од како сам ушао у зграду општине, био сам у ходнику и чекао пријем код председника општине. Када је пала прва граната из своје канцеларије је изашао Мариловић Слободан тадашњи председник извршног одбора општине Илиџа и рекао ми је да брзо уђем у његову канцеларију да се заклонимо, јер обично након једне иде и следећа граната. У канцеларији код Слободана Мариловића је био мој комшија Максимовић Ратко иначе капетан брода. У том моменту, док смо тражили заклон, пале су још двије гранате, од укупно три. То су биле минобацачке гранате. Једна граната је пала близу два киоска крај којег су стајали људи, док је друга граната пала на паркинг. Нисам сигуран где је пала трећа граната. Граната која је пала крај два киоска је својим гелерима и детонацијом покидала киоске и ногаре на којим су ти киосци стајали. Откинути метални делови су летели на све стране, чиме су ти покидани делови киоска и гелери граната допринели да масакр буде још стравичнији. Истрчао сам напоље, видео сам како људи запомажу. Неко ме је угледао и повикао „ено доктрора у општини, зовите га . . .“ Када сам изашао видео како жене леже преко жардињера, кола су била оштећена, нисмо их могли упалити. Јокановић Трифко, мој пријатељ, био је рањен у главу, иза увета. Било је много мртвих и рањених. То је био прави масакр и сви који су погинули или који су били рањени су били цивили који су чекали аутобус. Некако смо успели да организујемо превоз и рањене пребацимо у импровизовну болницу у, одмаралиште које је, како сам већ рекао припадало фабрици „Жица“, Блажују. Мртви су одвезени у Влаково."

"Место где су пале претходно поменуте гранате, ту је није било војних објеката, то је било цивилно насеље. Линија раздвајања је била далеко неких 500 м до километар. Према мом сазнању и виђењу ту није било војске. Из протокола се може доћи до података о овим лицима и видети да рањени и погинули нису били војници, већ цивили. Гранате које су тог дана пале на Илиџу дошле су или из правца Игмана или из правца Храснице, што се види и по повредама су нанете погинулима и рањенима, као и по паду граната и усмерења гелера. Планина Игман је била под контролом снага АБиХ, док је само један мали део Игмана - Голо Брдо, у периоду од 1992. године и 1993. године био под контролом ВРС, преостали део Игмана је био под контролом АБиХ као што су Велико Поље, Брезовача итд. Храсница је такође била под контролом АБиХ, а у селу Ковачи надомак Храснице је била смештена минобацачка јединица АБиХ. Познато ми је да су више коте око Сарајева држали припадници АБиХ. Ми смо гађани са тих кота, познато ми је да је и болница гађана 1995. године са тих положаја АБиХ. 23. Такође, познато ми је да су муслимани имали погон за производњу граната у подруму предузећа фабрике Жица и у жељезничкој радионици односно творници Васо Мискин у Сарајеву. То сам сазнао од лица са којима сам разговарао, а која су побегла из дела Сарајева који је био под контролом снага АБиХ ", - изјавио је Пејић.

За овај злочин тзв. армије БиХ нико није одговарао.