Iz svojih Kućana pod Murtenicom mlad ode Radiša Gojgić (1883–1968) da izuči za trgovca u Požegi. Radan i poslušan, zanat je završio u dućanima požeških gazda, trgovac postao.

A onda se zaratilo: prvo protiv Turaka za slobodu neoslobođenih krajeva, zatim još žešće protiv Nijemaca za odbranu otadžbine. Od vrijednog trgovca i domaćina Gojgić postade neustrašiv ratnik. Ovjenčan Karađorđevom zvezdom, sa četiri teške rane zbog kojih je ostao doživotni invalid.

- Radiša je u turski rat pošao kao na svadbene svečanosti. Vojnici su se utrkivali ko će da izvrši zadatak, ko da se istakne. Nikakav napor za njih nije bio težak. Osveta je slatka, a trebalo je osvetiti stare kosovske rane. Mnogi su ostali tamo na proplancima stare Srbije i nisu se više vratili. Puške su pucale i prosipala se krv. Radiša se sećao kako su mladi vojnici osvojili Kumanovo, pesme pobednika i radosti oslobođenog naroda. Blaga jesenja noć je padala kada su se vratili iz pobede - piše o Gojgiću zlatiborski hroničar Milisav R. Đenić u dvije svoje knjige: „Zlatibor u Velikom ratu” (iz 2006) i „Biografski leksikon Zlatibora” (iz 2023).

Mobilizacija 1914. zatekla je Radišu u dućanu u Požegi. Pojurio je da se što prije javi u svoju četu. Pošli su prema Drini, počele su borbe protiv jakog i spremnog neprijatelja. Branioci se nisu dali. Čete su otimale i gubile položaje. Rijeđale su se borbe u Podrinju...

- Za jednu noć izvršili su devet juriša da otmu neprijatelju Mačkov kamen, taj nesrećni breg koji je bio prekriven leševima mladih ljudi. A kad su došli do samog vrha, nisu mogli da ga zauzmu, nego se opet prikupili pa ponovo jurišali, ginuli, osvajali i gubili. Gledajući kako ginu njegovi drugovi, susedi i poznanici, Radiša je stezao hladnu cev svoje puške i želeo da se osveti neprijatelju, satre plave uniforme koje su tako gadno navalile na njegovu zemlju. Video je svog komandanta puka kako osmatra položaj i srce je htelo da mu prepukne kada se stari junak preturio s konja smrtno pogođen neprijateljskim kuršumom. To su oni mučni dani koje nije mogao da zaboravi - piše Đenić.

Hrabro se Radiša borio i na Solunskom frontu, vješto probijao kroz pješadijsku vatru i topovsku kanonadu odnoseći izvještaje i donoseći naređenja komandiru čete, kapetanu Milivoju Mlađenoviću.

- Svaki kontakt s neprijateljem Gojgić je obeležio neobičnim junaštvom po kome su ga drugovi pamtili. Ispred bugarskih rovova, 26. septembra 1916, izneo je ranjenog narednika Marka Markovića, naredne noći bacio se na raketu za osvetljavanje i ugasio je svojim telom da ne osvetli naše položaje. Na Ivenskoj kosi dobrovoljno se javio da krene na jedan specijalni zadatak. Odabrao je osam drugova sa kojima je upao u jedan neprijateljski bunker i zarobio čitavu posadu. Bio je neumoran, nesalomljiv i hrabar do bezumlja. Posle ovih podviga poveren mu je jedan vod u trećoj četi.

A onda je Gojgiću ratna sreća okrenula leđa. „Na položaju Crna čuka zadobio je četiri teške rane. Nesrećan i umoran, klonuo je i skljokao se među kamenice. Tu je čekao da ga neprijatelj pronađe i dotuče. A tamo, u njegovoj četi, komandir se raspitivao i vikao: – Trčite, spasite kaplara Radišu! Izvucite ga kako god znate.

Ali kuršumi su padali kao grad i niko se nije usudio da priđe ranjenom kaplaru. A Radiša je ležao i osećao kako ga bolovi sve više stežu, činilo mu se da se smrt približava... Kad je daleke strane pokrio mrak, bolovi su postajali sve nesnosniji, a smrt nije htela da dođe. Onda su se odnekud pojavili njegovi drugovi i stavili ga na nosila.

– Mijajlo, brate, ubij me! Ne mogu više da se mučim – jedva je izustio.

Drugovi su ga odneli u previjalište, odatle u Solun. Rane su bolele, pa posle zarasle. Radiša više nije mogao da se vrati na bojno polje, jer je ostao stalno nesposoban. Preneli su ga u Bizertu, dušu njegovu mučile su bolne nostalgije. Želeo je da makar jednom vidi zelene gajeve drage daleke Srbije.”

Kada su se jednog dana vojnici okupili u bolničkom dvorištu, na grudi Radiše Gojgića, kaplara iz Požege, oficir je prikačio srebrnu Karađorđevu zvezdu s mačevima.

– Stekao si je svojom krvlju i ranama, junače.

Suze su Radiši navrle na oči. Nakon te svečanosti odgegao je sa štakama do bolničkog kreveta i dugo, dugo ostao sam.

Vratio se odlikovani kaplar poslije rata u oslobođenu otadžbinu, svojima u Požegu. Mada ratni invalid, nije odustao od trgovine. Umro je, cijenjen i poštovan, pola vijeka nakon završetka Velikog rata.