"Nedavno smo bili na proslavi stogodišnjice naše škole. Pored profesora, na svečanosti su se okupili i najgori đaci iz svih generacija!

A koga drugog da zovu: najgori đaci su jedino i uspeli u životu. Možete zamisliti kakav je to bio trijumf: najgori učenici u frakovima, a najgore učenice u svečanim toaletama pod najskupocenijim nakitom – plešu sa svojim profesorima koji su, siroti, još uvek u onim istim pohabanim i još u ono doba kad su sašivena, demodiranim odelima.

Najboljih učenika nigde nema. Ko zna gde su zaglavili, ili su u Nemačkoj, ili ovde, ali bez posla, ili još uče, ili su na nervnim klinikama, ili su se nesrećno oženili nekom najboljom učenicom, ili su se razočarali u život – a ko takve uopšte tretira u životu! Njih se više niko ne seća. Pretrpeli su potpuni fijasko. Zaboravili su ih čak i njihovi profesori! Zaboravili su ih jer su morali.

Dovedeni pred svršen čin, da ceo njihov život i rad ne bi bio promašen, a sve čemu uče decu pogrešno, profesori su počeli da se ponose svojim najgorim đacima, da ih naknadno proglašavaju najboljima, evocirajući uspomene na njihove čuvene odgovore i briljantne zadatke.

Najgorim đacima sve je normalno, pa im od toga i nema ništa prirodnije!

Zamislite profesore koji su svoj poziv ozbiljno shvatili, koji uče decu kako da uspeju u životu, a u životu uspevaju jedino oni koji ih nisu slušali!

Kako se oseća stari strogi profesor koji veruje u svoju misiju i svoje kriterijume, a čim uključi televizor ugleda nekog od svojih najgorih đaka kako vodi glavnu reč.

Ili ode u bioskop, a u filmu glavnu ulogu tumači njegova najgora učenica.

Kad s prijateljima jedino razgovara o mudrosti, genijalnosti i velikim delima bivših najgorih učenika.

Kad mu se bivši najgori učenici, problemi svojih škola i zastiđa svojih roditelja, smeju s naslovnih strana ilustrovanih časopisa.

Kad vidi da su po njegovom mišljenju najgori postali asovi, bardovi, starovi, prvaci, veterani, krem.

…

Kad… Ali ko bi nabrojao sve uspehe najgorih đaka? To bi bilo dostojno najjačih pera, kičica i kamera!

I šta drugo preostaje profesoru, starom iskusnom pedagogu, nego da u takvoj situaciji najgore proglasi najboljima, i da na njihovim primerima vaspitava nove generacije."

Tekst napisao Matija Bećković