Austrougarsko osvajanje Bosne i Hercegovine izvršeno je u razdoblju od 29. jula do 20. oktobra 1878. godine, na osnovu odluke Berlinskog kongresa. Tokom vojnih dejstava,  austrougarske snage su u pojedinim oblastima Bosne i Hercegovine naišle na otpor lokalnih jedinica, sastavljenih prvenstveno od muslimanskih vojnika, koji su se protivili austrougarskom zaposjedanju zemlje. Odgovor na otpor je bio brutalan i proizveo je velike ljudske žrtve. Počeci austrougarske vladavine nisu zapamćeni po dobru ili kako je to Miljenko Jergović opisao-civilizacija je stigla kao poniženje.

Iz memoara protopop Nedeljka

Nama najzimljiviji, opisi borbi za Sarajevo ostali su u zapisima vladike Save Kosanovića, arhiepiskopa i mitropolita sarajevskog od 1881. godine. U to vrijeme Kosanović je objavljivao svoja zapažanja pod pseudonimom protopop Nedeljko i sam je učestvovao u događajima o kojima svjedoči.

Kosanović tvrdi da je pri zauzimanju Sarajeva bilo 42.000 redovne austrijske vojske dok joj se suprotstavilo nepunih 5.000 neorganizovanih Sarajlija. 

Filipovićevo osvajanje Sarajeva

Baron Josip Filipović bio je artiljerijski general austrougarske vojske, rođen u Gospiću. U Sarajevu je boravio od dana zauzimanja (19. avgust) do 2. decembra 1878. godine. Kratki period njegovog boravka, Sarajevo pamti po zlu, progonima i masovnim pogubljenjima. Austougarski izvori govore o hiljadu ubijenih Sarajlija u samo jednom danu. Ostalo je zapisano njegovo obraćanje predstavniku sarajevskih muslimana: “A, vi, lopovi i skotovi, vi hrđe i kukavice! Vi i vaša blistateljna Porta, kojoj svaki trag smrdi, kao što se ni vašim ulicama ne može proći od smrada i nečistoće. a zašto junački i pošteno ne objaviste rat, nego kurvinski i lopovski?! Pokazaću ja vama silu Austrije, buntovnici i skotovi“.

Uprkos svemu, ostaje trag da je general Filipović 13.11.1878. proglašen prvim Počasnim građaninom Sarajeva, a velika kasarna ispod Bistrika nosila je ime po njemu.

Kosanović nam govori da je borba za Sarajevo trajala “sedam punijeh sati”. Filipoviću nije uspjelo da na carev rođendan zauzme Sarajevo, zakasnio je jedan dan. Hrana za vojsku i konje je poskupjela, nije je bilo dovoljno ni za građanstvo. Putevi snabdjevanja Sarajeva hranom bili su prekinuti, “oka hljeba 60-70 krajcara, i još da ga je bilo!”.

- Pričaju očevici da je general Filipović u šeher Sarajevu od muke čupao svoje kose na glavi. Kad na ovo stanje pomislimo, onda nam nehotično izlazi pred oči slika grofa Andrašija i padaju na pamet one njegove riječi:  da Austro-Ugarsku svak rado čeka u Bosni i Hercegovini i da će ona samo sa jednim regementom vojske i muzikom ući u Sarajevo -.

Sarajevo je zauzeto uz žestoke ulične borbe i veliku odmazdu nad domaćim stanovništvom.

Zločini nad Srbima u okolini Sarajeva

General Emerik Kajfel je vodio desno krilo napada i prodirao je od Blažuja, Ilidže, Kotorca, preko Lukavice i Vraca do Debelog brda. Kosanović je zabilježio da su tom prilikom ubijani Srbi koji nisu pružali nikakv otpor.

- Pri ulasku okupacione vojske u Sarajevo poginulo je od okupacione vojske savim nevine pravoslavne srpske čeljadi u Sarajevu i oko Sarajeva za Vracima do 40 duša, mada ta čeljad nijesu bili učesnici u toj otpornoj borbi protivu vojske, nego mirno sjedili u svojim kućama ili pazili na svoje radnje da ih ko ne porobi - . Dalje se navodi da je u svojoj kući ubijena Ana Skopljanka dok je Mara Popović ostala bez noge. Slijedi spisak pobijenih Srba, gdje se navodi da su bili apsolutno nevini. Ostoja Knežević, sveštenik Niko Kamaić, Mitar Čarak, Simo Stanić, Kablarev zet i mnogi drugi su taj dan postradali.

Stradali su u narednim danima i Kosorići na Glasinačkom polju, jer su austrougarski vojnici prilikom pretresa, pronašli oružje. Tom prilikom ubijeni su stari Antonije Kosorić, njegovi sinovi Marko i Lazar i bratić Nikola. Starog protu Savu Kosorića su vezali i tukli kundacima, lumili mu ikone i uništavali knjige.

Stradanje Boja Trifkovića i družine iz lukavičke pivare

U Lukavici je prva pivara otvorena 1886. godine. Otvorio ju je Risto Radulović iz Ljubinja i to na lokaciji današnjeg Auto-servisa “Koreks”. Ostalo je zapisano da je ova pivara proizvodila pivo slično štajnbiru. U opisu Sarajeva sa okolinom iz 1867. godine. Ignjat Sopron spominje pivaru u Lukavici. “Još da spomenemo samo u kratko ljupku Lukavicu, dolinu, koja se od Trebevića zapadno pruža, i koja se posle po sahata hoda sa sarajevskim poljem spaja. Ona poveća zgrada na potoku to je pivara, a ona druga novi mlin, koji Sarajevo s finim brašnom snabdeva. Oba poduzeća prvi su pokušaji u industriji”.

Tog dana kad su vođene borbe za Sarajevo, u pivari se nalazilo nekoliko ljudi. Kad je austrougarska vojska došla nadomak pivare, zapucano je na njih iz jedne muslimanske kuće. Vojnici su pomislili da je pucano iz pivare pa su je opkolili i zarobili prisutne. Bojo Trifković je bio nadglednik Radulovićevih imanja. Pazio je na pivaru i imao je sa sobom dvojicu Vaskovića (oca i sina), dvojicu Suljića, kneza Paleksića i Jozu pivara. Sva sedmorica su svezana i odvedena na islijeđivanje “za turbe u Lukavici”. Pitali su ih ko je pucao na vojsku, gdje su Turci, ima li muslimana među njima (nisu htjeli odati Suljiće). Nakon što je Jozo pivar pokazao austrijski pasoš, poveli su ih nazad u pivaru.

Iz nepoznatog razloga, na pola puta do pivare, dovedu ih do potoka koji je tekao kroz Lukavicu i tu ih iznad jedne jame izbodu bajonetima. Onda su ih tako izranjavane i polužive zatrpali zemljom. “I tako ti siromašni Bojo sa svojom družinom, ni kriv ni dužan, bi mučenik i žrtva krvoločnog austrijskog bajoneta.”