U Krfskom kanalu u Prvom svjetskom ratu na današnji dan ratne 1916. godine počelo je sahranjivanje srpskih vojnika u "Plavu grobnicu".

Poslije natčovječanskih napora u albanskim gudurama i dodatne golgote od 160 kilometara pješačenja močvarnim primorjem od Skadra do Valone, zbog toga što se nisu pojavili obećani saveznički brodovi, vojnici su masovno umirali od tifusa, gladi i iscrpljenosti.

Kako nije bilo dovoljno mjesta na Krfu i ostrvcu Vido, na koje su prebačeni tifusari, a i zbog opasnosti širenja epidemije, odlučeno je da budu sahranjeni u Jonsko more.

Prema zvaničnim, ali nepotpunim podacima jer svi umrli nisu evidentirani, do 23. marta 1916. u Krfskom kanalu je sahranjeno 4.847 srpskih vojnika i oficira.

Istorija govori da su na ostrvo Vido u januaru 1916. došle moravska, pirotska i čačanska vojna bolnica. Uskoro je stiglo još nekoliko hiljada na smrt iscrpljenih i bolesnih mladića, regruta, skoro dječaka.  Prvih dana umiralo je dnevno i do 300 vojnika. U prvo vrijeme sahranjivani su na kamenoj obali ostrva, a kasnije kada to više nije bilo moguće, čamcima su prevoženi i potapani u vode Jonskog mora.

Smatra se da je na ostrvu Vidu i u "Plavoj grobnici", kao i na 27 vojničkih grobalja na Krfu sahranjeno oko deset hiljada srpskih vojnika i regruta, a svi srpski brodovi koji danas tuda plove, zaustavljaju se i odaju počast sahranjenima u "Plavu grobnicu".

Tokom tridesetih godina 20. vijeka vijeka na ostrvu Vido dovršena je izgradnja mauzoleja u kojem su zapisani svi preminuli srpski vojnici čija su imena bila znana.

Ostrvo je udaljeno svega kilometar od gradske luke u Krfu i da bi se stiglo do njega potrebno je desetak minuta vožnje brodićem. Mauzolej - kosturnica na ostrvu Vidu rađena je po projektu arhitekte Nikole Krasnova, a završena je 1938. godine.

Na mermernim zidinama nalaze se 1.232 kasete sa kostima ratnika čija su imena bila poznata. Kosti 1.532 nepoznata ratnika sahranjena su u dva spoljašnja bočna kamena bunkera iznad kojih se nalazi lice i naličje.

"Plava grobnica"

Ovo potresno mjesto inspirisalo je Milutina Bojića da napiše svoju čuvenu pjesmu "Plava grobnica". On je, zajedno sa vojskom, marš smrti okončao na Krfu, gdje je stigao više mrtav nego živ. Slabo mu je tijelo bilo potpuno skrhano, ali se uz mučan oporavak nekako izvukao. Te sreće nisu bili mnogi, koji su se u agoniji podijelili sa dušom na pustom kamenitom ostrvu Vidu. 

Za prva dva mjeseca po prispijeću na Krf, u toj strašnoj kolektivnoj drami smrt je pokosila njih 11 hiljada, a njih sedam hiljada je, uz bolni jauk brodskih sirena, spušteno u more naspram jugoistočne obale Krfa.

Bojić je svakodnevno gledao te jezive slike užasa, koje se u njemu pretočiše u najpotresniju i najrodoljubiviju srpsku pjesmu i tako je nastala “Plava grobnica”. Ona je veličanstveno opelo mučenicima i oda za svu patnju i bol, ponos i slavu, ali i nada u pobjedu i vaskrsenje. 

Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!

Gazite tihim hodom!

Opelo gordo držim u doba jeze noćne

Nad ovom svetom vodom.

Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata

I na mrtve alge tresetnica pada,

Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,

Prometeji nade, apostoli jada.

Zar ne osećate kako more mili,

Da ne ruši večni pokoj palih četa?

Iz dubokog jaza mirni dremež čili,

A umornim letom zrak meseca šeta.

To je hram tajanstva i grobnica tužna

Za ogromnog mrca, k'o naš um beskrajna.

Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,

Mračna kao savest, hladna i očajna.

Zar ne osećate iz modrih dubina

Da pobožnost raste vrh voda prosuta

I vazduhom igra čudna pantomima?

To velika duša pokojnika luta

Stojte, galije carske! Na grobu braće moje

Zavite crnim trube.

Stražari u svečanom opelo nek otpoje

Tu, gde se vali ljube!

Jer proći će mnoga stoleća, k'o pena

Što prolazi morem i umre bez znaka,

I doći će nova i velika smena,

Da dom sjaja stvara na gomili raka.

Ali ovo groblje, gde je pogrebena

ogromna i strašna tajna epopeje,

Kolevka će biti bajke za vremena,

Gde će duh da traži svoje korifeje.

Sahranjeni tu su nekadašnji venci

I prolazna radost celog jednog roda,

Zato grob taj leži u talasa senci

Izmeđ nedra zemlje i nebesnog svoda.

Stojte, galije carske! Buktinje nek utrnu,

Veslanje umre hujno,

A kad opelo svršim, klizite u noć crnu

pobožno i nečujno.

Jer hoću da vlada beskrajna tišina

I da mrtvi čuju huk borbene lave,

Kako vrućim ključem krv penuša njina

U deci što klikću pod okriljem slave.

Jer, tamo daleko, poprište se zari

Ovom istom krvlju što ovde počiva:

Ovde iznad oca pokoj gospodari,

Tamo iznad sina povesnica biva.

Zato hoću mira, da opelo služim

bez reči, bez suza i uzdaha mekih,

Da miris tamjana i dah praha združim

Uz tutnjavu muklu doboša dalekih.

Stojte, galije carske! U ime svesne pošte

Klizite tihim hodom.

Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte

Nad ovom svetom vodom!