У Крфском каналу у Првом свјетском рату на данашњи дан ратне 1916. године почело је сахрањивање српских војника у "Плаву гробницу".

Послије натчовјечанских напора у албанским гудурама и додатне голготе од 160 километара пјешачења мочварним приморјем од Скадра до Валоне, због тога што се нису појавили обећани савезнички бродови, војници су масовно умирали од тифуса, глади и исцрпљености.

Како није било довољно мјеста на Крфу и острвцу Видо, на које су пребачени тифусари, а и због опасности ширења епидемије, одлучено је да буду сахрањени у Јонско море.

Према званичним, али непотпуним подацима јер сви умрли нису евидентирани, до 23. марта 1916. у Крфском каналу је сахрањено 4.847 српских војника и официра.

Историја говори да су на острво Видо у јануару 1916. дошле моравска, пиротска и чачанска војна болница. Ускоро је стигло још неколико хиљада на смрт исцрпљених и болесних младића, регрута, скоро дјечака.  Првих дана умирало је дневно и до 300 војника. У прво вријеме сахрањивани су на каменој обали острва, а касније када то више није било могуће, чамцима су превожени и потапани у воде Јонског мора.

Сматра се да је на острву Виду и у "Плавој гробници", као и на 27 војничких гробаља на Крфу сахрањено око десет хиљада српских војника и регрута, а сви српски бродови који данас туда плове, заустављају се и одају почаст сахрањенима у "Плаву гробницу".

Током тридесетих година 20. вијека вијека на острву Видо довршена је изградња маузолеја у којем су записани сви преминули српски војници чија су имена била знана.

Острво је удаљено свега километар од градске луке у Крфу и да би се стигло до њега потребно је десетак минута вожње бродићем. Маузолеј - костурница на острву Виду рађена је по пројекту архитекте Николе Краснова, а завршена је 1938. године.

На мермерним зидинама налазе се 1.232 касете са костима ратника чија су имена била позната. Кости 1.532 непозната ратника сахрањена су у два спољашња бочна камена бункера изнад којих се налази лице и наличје.

"Плава гробница"

Ово потресно мјесто инспирисало је Милутина Бојића да напише своју чувену пјесму "Плава гробница". Он је, заједно са војском, марш смрти окончао на Крфу, гдје је стигао више мртав него жив. Слабо му је тијело било потпуно скрхано, али се уз мучан опоравак некако извукао. Те среће нису били многи, који су се у агонији подијелили са душом на пустом каменитом острву Виду. 

За прва два мјесеца по приспијећу на Крф, у тој страшној колективној драми смрт је покосила њих 11 хиљада, а њих седам хиљада је, уз болни јаук бродских сирена, спуштено у море наспрам југоисточне обале Крфа.

Бојић је свакодневно гледао те језиве слике ужаса, које се у њему преточише у најпотреснију и најродољубивију српску пјесму и тако је настала “Плава гробница”. Она је величанствено опело мученицима и ода за сву патњу и бол, понос и славу, али и нада у побједу и васкрсење. 

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!

Газите тихим ходом!

Опело гордо држим у доба језе ноћне

Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата

И на мртве алге тресетница пада,

Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,

Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,

Да не руши вечни покој палих чета?

Из дубоког јаза мирни дремеж чили,

А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна

За огромног мрца, к'о наш ум бескрајна.

Тиха као поноћ врх острвља јужна,

Мрачна као савест, хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина

Да побожност расте врх вода просута

И ваздухом игра чудна пантомима?

То велика душа покојника лута

Стојте, галије царске! На гробу браће моје

Завите црним трубе.

Стражари у свечаном опело нек отпоје

Ту, где се вали љубе!

Јер проћи ће многа столећа, к'о пена

Што пролази морем и умре без знака,

И доћи ће нова и велика смена,

Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена

огромна и страшна тајна епопеје,

Колевка ће бити бајке за времена,

Где ће дух да тражи своје корифеје.

Сахрањени ту су некадашњи венци

И пролазна радост целог једног рода,

Зато гроб тај лежи у таласа сенци

Измеђ недра земље и небесног свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,

Веслање умре хујно,

А кад опело свршим, клизите у ноћ црну

побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина

И да мртви чују хук борбене лаве,

Како врућим кључем крв пенуша њина

У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер, тамо далеко, поприште се зари

Овом истом крвљу што овде почива:

Овде изнад оца покој господари,

Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим

без речи, без суза и уздаха меких,

Да мирис тамјана и дах праха здружим

Уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште

Клизите тихим ходом.

Опело држим, какво не виде небо јоште

Над овом светом водом!