Teško je opisati radost ovih ljudi. Konačno rastu kameni zidovi kapele posvećene Svetom Vasiliju Ostroškom. Jasnije je kad kažem da se u ovom delu Argentine okupljamo u prostoru koji se vodi kao Jugoslovenski pravoslavni centar. Naš prvi zvanični hram! Vernika je malo, ali da se gradi i zbog samo jedne porodice, vredi. Oni veruju u suštinu spasenja.

Ovo za Sputnjik kaže sveštenik Aleksandar Marić, paroh Crkve Svetog arhangela Mihaila u Venado Tuertu. Uskoro će služiti i u susjednoj provinciji Santa Fe, u gradu Ariasu, koji će dobiti hram Srpske pravoslavne crkve:

- Udaljenost između ova dva mesta je samo 45 kilometara. Svi ćemo se tu okupljati o praznicima. Iznenađen sam kako radovi napreduju, daće Bog da sledeću Vaskršnju liturgiju služimo pod našom kupolom - rekao je on.

Nakon što su u maju udareni temelji, nazire se budući izgled crkve koja se gradi po ugledu na porušenu Njegoševu kapelu na Lovćenu. Radovi su počeli 30. septembra, čekalo se da sa drugog kraja Argentine, iz sjeverne Kordobe, stigne stručni graditelj Klaudio Tripijana i njegovi ljudi.

Dosljedni svojoj vjeri i korijenima

Izgradnja ove, po mnogo čemu specifične crkve, nije mogla biti povjerena bilo kome. Tako je smatrao Matijas Pablo Gvozdenović, koji je donirao zemlju i dobar dio sredstava za izgradnju. Gradi se hram u kamenu.

Otac Aleksandar objašnjava da je zaista teško razumjeti nekome u Srbiji, bilo gdje u Evropi, kolika je borba, a prije svega ljubav, bila potrebna da bi se pravoslavna vjera očuvala na ovom prostoru. On je to shvatio tek kada je kročio na tlo Južne Amerike, prije pet godina:

Služim u parohiji na jugu provincije Santa Fe, Sveta vera. Liči na italijansku čizmu, ali je vlažna i plodna, to je zemljoradnički kraj. Ljudi su ovde dolazili uglavnom iz Crne Gore, ali i Srbije, u ovom pojasu i susednoj provinciji Čako, gde danas živi nekoliko srpskih porodica. Nažalost, neki su prešli u katoličku veru, ali ima i onih koji su ostali dosledni svojoj, istoriji i korenima.

Pod omofor Svetog Save - i Amfilohija

Sveštenik dodaje da je crkva u kojoj trenutno služi dobijena na korišćenje od arhijereja Antiohijske patrijaršije 1970. Imali su i ponudu, pošto nije bilo nikoga od našeg sveštenstva, da se pretope u njihovu parohiju, ali naši ljudi su, kaže, htjeli da ostanu isključivo pod omoforom Svetog Save. Mnogo je vremena prošlo dok nisu počeli da pristižu i naši sveštenici.

Eparhija buenosajreska je formirana odlukom Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve krajem maja 2011. godine. Posjeta mitropolita Amfilohija Radovića, tadašnje administratora nove eparhije, snažano je uticala na oživljavanje duhovnog života i čuvanje tradicije predaka kod mlađih generacija rođenih u Argentini, pa i na Matijasa Pabla Gvozdenovića. Od mitropolita je dobio blagoslov za izgradnju kapele.

- Crkvu smo posvetili Svetom Vasiliju Ostroškom, a arhitektura je u stilu Njegoševe kapele na Lovćenu, jer je to radost za naše pretke. I za nas. Naši pradedovi i prababe, porodica Gvozdenović, branili su pravoslavnu veru i slovensku zemlju vekovima. U čast naše istorije, ova kapela će biti trajna veza između naše Srpske patrijaršije i Argentine. Nadamo se da će jednog dana biti obnovljena i originalna kapela u Crnoj Gori, jer pored političkih, verskih ili tradicionalnih razlika, važno je poštovati druge - kaže nam Gvozdenović.

Slava Bogu - na svim jezicima

Na početak izgradnje čekao je više od pet godina. Mnogo je kaže, pomogao blagoslov i konkretna pomoć sadašnjeg vladike Kirila:

- Konačno smo započeli izgradnju kapele i ona brzo napreduje. Arhitekta je Ivan Peralta iz Vilje Aljende, Kordoba. Sve ide dobro, po planu. Svakoga dana gledamo kako Njegoševa kapela raste, nema za nas veće radosti - dodaje ovaj Srbin rođen u Argentini.

Otac Aleksandar kaže da Matijas, koji je u dva mandata bio gradonačelnik Ariasa, a sada je i novi predsjednik Radikalne građanske unije pokrajine Kordoba, čini sve kako bi pomogao svojoj zajednici, istovremeno se trudeći da i nove generacije prihvate i sačuvaju svoje korijene. Trude se da ih nauče makar osnovu srpskog rječnika. Trude se i da nauče da pjevaju na Liturgiji.

- Na službi pevamo uglavnom na španskom, ali i na crkvenoslovenskom, recimo kad se peva „Heruvinska pesma“. Ponekad je to ruski napev, pošto peva i gospođa Barbara, ona je ruskoga porekla, otac joj je đakon kod nas. A kada moja supruga stane za pevnicu, pevamo naš, Morkranjčev. Mlađi pokazuju veliko interesovanje za svoju veru, željni su da nauče što više i što dublje, da uđu u suštinu vere, u spasenje duše, onoga što pravoslavlje zaista jeste.

Dodirivanje nebeskog i zemaljskog

Za svega desetak dana gradnje, već se vidi kako će Crkva Svetog Vasilija izgledati. Poseban materijal dopremili su iz kamenoloma u Din Funesu, u provinciji Kordoba, kamionima Matijasova braća Havijer i David Gvozdenović.

- Crkvica će arhitektonski biti krajnje jednostavna, ali nosi veliku simboliku, te dve kružnice su dodirivanje nebeskog i zemaljskog sveta. Iskreno se radujem - kaže otac Aleksandar na kraju razgovora za Sputnjik.

Matijas Pablo Gvozdenović dodaje:

Jedva čekamo da se vladika Kirilo vrati iz Evrope i vidi šta smo uradili. Nismo sami, izgradnju crkve pomogla su naša braća i sestre iz Srbije, Crne Gore, Slovenije, kao i argentinski donatori.