Uoči dvadesete godišnjice hapšenja nekadašnjeg predsednika Srbije i Jugoslavije, Slobodana Miloševića, od večeras na Prvom programu RTS-a u 20 časova i 50 minuta, gledaoci mogu da prate mini igranu seriju od pet epizoda „Porodica“.

Prije dvadeset godina, 1. aprila, porodica Milošević provela je svoju posljednju zajedničku noć u vili „Mir“ na Dedinju pod opsadom policije, novinara, demonstranata. Reditelj i scenarista Bojan Vuletić, odlučio je da upravo ta posljednja tri dana, i dešavanja u vili, predstavi u mini seriji Porodica. Uoči premijere, sa Bojanom Vuletićem je u Dnevniku 2 razgovor vodila Sandra Perović. 

Šta je bila inicijalna ideja upuštanja u jedan hrabar, rekla bih, ambiciozan poduhvat oživljavanja događaja iz naše ne tako daleke prostlosti? Da li je to bila 20. godišnjica od hapšenja Miloševića ili možda uticaj svjetskog trena snimanja serija o istorijskim dogadjajima i ličnostima?

– U neku ruku i jedna i druga činjenica. Dvadeset godina je, po mom mišljenju, zaista dovoljno dug period da se ipak događaji poput ovog, i uopšte istorijski događaji, mogu sagledati sada i na jedan drugačiji način. Moramo reći da je ipak dosta generacija u međuvremenu stasalo, mladih ljudi koji nisu bili svedoci tog događaja i mislim da je i zbog njih važno da se ovakve priče pričaju.

Da li ste tokom stvaranja ove serije imali negdje strepnju, dilemu, da li će dešavanja tokom ta tri istorijska dana biti prikazana nepristrasno? Da li ste strahovali da sama priča, možda, ne prevagne na jednu ili drugu stranu?

– Veliki osećaj odgovornosti je bio ne samo na meni nego i na celoj ekipi, naravno i na produkciji, kako će to izgledati. I zbog toga smo mi, u stvari, doneli jednu odluku da pokušamo da na najobjektivniji način prikažemo celu stvar, sa željom da nikoga ne glorifikujemo ili da ponižavamo. Ovde je akcenat, pre svega, na ljudskim odnosima. Na pokazivanju da ljudi za koje smo skloni, vrlo često, da ih mistifikujemo, a to su političari, da su oni pre svega ljudi koji takođe mogu da reaguju vrlo instinktivno i intuitivno. Tako da je to bio negde glavni motiv.

Svaku od pet epizoda otvara jedan od čuvenih govora Slobodana Miloševića. Dakle igranu strukturu koja porodicu prikazuje iz jedne ljudske perspektive, potkrepljivali ste dokumentarnim snimcima. Da li je taj dokumentarni deo zapravo bio taj balans onom igranom? Da li je prisutan iz razloga da gledaoca oslobodi iluzija?

– Tako je. On jeste balans i u vizuelnom smislu i u sadržinskom jer svakako ne smemo da relativizujemo sve što se dešavalo za vreme Slobodana Miloševića, ali je važno da neke ljude ponovo podsetimo na te govore koji i sada iz ove perspektive možda imaju neko drugačije značenje, ali i za mlade ljude koji možda danas postavljaju neka pitanja, da pronađu odgovore upravo u toj kombinaciji dokumentarnog i igranog.

Kakve rekacije gledalaca očekujete?
– Ja sam vrlo uzbuđen. Mislim da će reakcije, verovatno, biti jako različite, ali moram da kažem da smo uradili vrlo čestit i iskren posao, onako kako smo stvarno znali najbolje i umeli u ovom trenutku.