Želim da srpsku srednjevekovnu umetnost približim što većem broju Japanaca. Objavila sam vodič, on je osnova predavanja koja držim, prethodnik knjige koja čeka izdavača. Interesovanje je veliko. Čitaoci su uglavnom japanski pravoslavni hrišćani, a kada počne onlajn prodaja, moći će da ga dobiju svi koji su zainteresovani za Srbiju i crkvenu umetnost.

Ovo za Sputnjik kaže Saći Šimada, istoričarka umjetnosti iz Japana koju za Srbiju ne vezuje samo umjetnost, već i pravoslavna vjera:

- Ovog meseca sam prvi put postala kuma! Držala sam na krstu kumicu, bebu mojih divnih prijatelja. Srećna sam što mogu da je podržavam kroz život.

Sputnjikova sagovornica zaslužna je za oživljavanje fresaka u manastiru Đurđevi Stupovi, u kapeli kralja Dragutina, svjetskoj kulturnoj baštini pod zaštitom Uneska.

Uz njenu i pomoć njenog profesora i mentora Mičitaka Sava Suzukija, obnovljena je i crkva Vaznesenja Gospodnjeg u Velikom Krčimiru, zahvaljujući donacijama iz Japana.

Poruke fresaka srpskih manastira

Šimada je kustos muzeja u Jokohami i predavač na univerzitetu, a najvažniji segment njenog rada je upoznavanje dalekog istoka sa srpskom srednjevjekovnom umjetnošću.

- Doprinosim esejima o Srbiji u novinama, časopisima i veb magazinima u Japanu, držim predavanja. Kada sam pozvana iz Zapadnojapanske eparhije Japanske pravoslavne crkve, oni su mi predložili da sastavim knjižicu sa beleškama sa predavanja. Odlučila sam da je objavim. Vodič na 40 strana “Šta nam govore freske srednjovekovnih srpskih crkava: Ikonografija, program i obnova” je objavljen u januaru.

Vodič na japanskom jeziku je bogato opremljen fotografijama koje su napravili Šimada i njeni prijatelji u Srbiji. Imali su na raspolaganju i dron, pa su srpske crkve i manastiri snimljeni iz svih uglova.

- Fotografisala sam i freske, naravno, uz blagoslov i dozvolu episkopa. Saradnja je divna. Često se dopisujem imejlom sa sekretarom eparhije raško-prizrenske, tako da smo postali prijatelji, iako se nikada nismo lično upoznali.

Molitveni život u Srbiji i Japanu

Saći Šimada u Srbiji ima mnogo prijatelja, prve je stekla tokom studija, tri godine je živjela u Beogradu sa stipendijom koju je dobila od naše države. Velike prijatelje upoznala je istražujući i živjeći u srpskim manastirima, po njihovim tipicima. Voli da kaže da je živjela kao monahinja, a to je, uz upoznavanje Svete liturgije dovelo i do njenog krštenja u pravoslavnoj crkvi. Ime joj je Anastasija.

- U Jokohami postoji pravoslavna crkva, pa prisustvujem liturgiji i pevam. Jednom mesečno svi zajedno pravimo prosfore, pa učestvujem kada mi vreme dozvoli.

Blagoslov iz Kjota i Osake

Njen važan vodič su blagoslovili protojereji Zapadnojapanske eparhije, Pavele Oikava u Kjotu i Georgije Macušima u Osaki, eparhija trentuno nema episkopa.

- Urednica je popadija Marija Macušima. U Japanu žene sveštenika mnogo rade za crkvu. Izdavač je u Osaki, a štampano je 400 primeraka. Za sada je u prodaji u crkvama u Kjotu i Osaki. Jokohamska crkva, kojoj pripadam, takođe će ga prodavati. Trenutno pregovaramo o prodaji putem interneta, što je mnogo važno, vodič treba da bude dostupan svima - ističe Šimada.

Druga kuća – eparhija raško-prizrenska

I prošlog ljeta bila je u Srbiji, prvi put se obratila niškoj eparhiji, za blagoslov, da ih obiđe. Čim je stigla, sveštenici su je odvezli do nekoliko crkava. Raduje se i što je upoznala mitropolita Arsenija.

- Na kraju arhijerejske liturgije on je vernicima govorio o Savi Suzukiju, mom mentoru, i meni, kako smo pomogli u konzervaciji i restauraciji fresaka u crkvama eparhije. Bila sam impresionirna time kako me je direktno pogledao i izrazio zahvalnost svojim rečima. Trenutno istražujem freske iz 17. veka. U niškom kraju postoji mnogo zanimljivih hramova iz tog perioda. Još nemam planirane konkretne projekte konzervacije, ali ću ih uraditi čim se ukaže prilika.

Za Šimadu boravak u Srbiji je dolazak drugoj kući kada posjeti eparhiju raško-prizrensku. Do sada je obišla većinu svetinja na Kosovu i Metohiji, a ovoga puta ponovo je boravila u, svojim, Đurđevim Stupovima. Posjetila i okolne crkve i manastire.

- I mitropolit nemački Grigorije je tamo boravio, pa sam ga upoznala, a sledećeg dana smo svi otišli u manastir Banjska na slavu. Bila sam uzbuđena, jer sam bila tamo prvi put. Banjska je sada u ruševinama, osim crkve i konaka, ali mogu da zamislim da je nekada bio Lavra sa mnogo monaha. Dan kasnije sam posetila Crnu Reku sa drugaricom. Mitropolit i sveštenik su došli kasnije. Mašući iz auta, „Haj, Anastasija!“. Bila sam iznenađena koliko je bio prijateljski nastrojen i ljubazan, to nikada ne bih očekivala od episkopa.

Zlatni konac iz Japana

Anastasija se pohvalila da je iz Srbije u Japan odnijela jednu dragocjenost:

- To je prelep izvezani nadbedrenik iz manastira Končul, koji je moj japanski prijatelj naručio preko mene za njegovog oca, sveštenika. Pažljivo sam ga spakovala i donela u Japan. Uzgred, na zahtev manastira sam donela i 30 niti japanskog zlatnog konca. Imala sam iskustvo koje mi se činilo kao da sam u Srednjem veku. Divno!

Predavanja koja pune sale

Sputnjikova sagovornica vrijedno radi kako bi Srbiju i njene dragocjenosti približila Japanu, drži predavanja, u ambasadi Republike Srbije, Japansko-srpskom društvu, univerzitetima. O Srbiji i njenoj umjetnosti govorila je i u Tokijskom kulturnom institutu i drugim kulturnim centrima, crkvama u Tokiju, Kjotou i Jokohami.

- Više od 70 ljudi je prisustvovalo svakom od predavanja u Tokiju i Kjotu, od kojih je 20 bilo pravoslavaca, a 50 nepravoslavnih. To znači da u Japanu postoji popriličan broj ljudi koji su zainteresovani za Srbiju i pravoslavno hrišćanstvo. Rekli su da bi želeli da posete Srbiju i manastire. Predavanje u Jokohami je bilo namenjeno vernicima, pa je više delovalo kao predavanje da se bolje upozna Saći Šimada. Jer su oni moja porodica.

„Moja Srbija“ - feljton o manastirima

Anastasija piše i za onlajn magazin „My Serbia“ koji su osnovali njeni prijatelji Tijana Nagato, Akiko Koga i Ćihaja Ojaizu. Objavljuje eseje o srpskom načinu života, spajajući umjetnost, hranu i život.

- Ja vodim feljton pod nazivom „Poseta srpskim manastirima“. Pišem eseje o svojim utiscima o manastirima nekoliko puta godišnje. Do sada sam pisala o Studenici, Đurđevim Stupovima, Sopoćanima, Gradcu, Mileševi, Arilju i Dečanima. Trenutno pišem o Crnoj Reci, a sledeća je Banjska.

Čekamo srpske sveštenike

Da postoji još neki način da narodu Japan približi svoju voljenu Srbiju i pravoslavnu vjeru, Saći Šimada sigurno bi ga pronašla. Ima i prijedlog koji smatra izuzetno važnim:

- Bilo bi sjajno kada bi srpski sveštenici došli u Japan, baš kao što je Nikolaj Kasatkin, Sveti Nikolaj Japanski, došao iz Rusije. Sveštenici iz Rumunije, Ukrajine i Koptske pravoslavne crkve, već su u Japanu i služe svake nedelje. Trenutno ovde ima samo 200 Srba, ali će taj broj sigurno rasti. I ja bih volela da na liturgiji i u Japanu pevam na srpskom.