Да је пас човјеков најбољи пријатељ више је од крилатице, у шта су се увјерили сви који су макар једном имали пса као кућног љубимца те посебног друга. А како изгледа бити најбољи пријатељ псу и на његову оданост и љубав узвратити стоструко зна Драган Пејић, вођа Тима водича службених паса у Јединици жандармерије ПУ Требиње. 

Овај човјек, не само да је окружен псима на послу већ и приватно те их кући има чак једанаест! Очигледно је, без њих не може замислити живот па љубав давно спознату његује до данас, а пренио ју је и на супругу и троје дјеце, створивши окружење по свему јединствено за живот.

- Од дјетињства сам заволио животиње, посебно псе за које сам се везао уз деду. Био је ловац и имао ловачке псе. Обожавао сам с њима да се играм и проводим вријеме. Тако сам наставио и даље, а када се указала прилика у Тиму водича службених паса прешао сам одмах и данас радим оно што највише волим - започиње Драган.

У Бањалуци је завршио средњу школу Унутрашњих послова, 6. класа, генерација 1995/99. година, а потом распоређен у ПС Билећа као приправник, да би након двије године прешао у Јединицу жандармерије у којој је већ више од двије деценије.

Обуку за дресуру паса положио је 2002. године у Братунцу у тадашњем Центру за узгој, обуку, дресуру и употребу службених паса и данас је једини дресер паса у требињској полицији. Како не би стагнирао, рече нам, редовно одлази на семинаре, на којима размјењује искуства са колегама из окружења, али и из Француске, Шпаније, Норвешке, Шведске...

Живи у Билећи, а у Требиње долази на посао. И није му тешко сваког дана прелазити километре када га у оба смјера којима хрли дочекују пријатељи – пси какве мало ко има. Припада оним срећницима којима је радни дан усхићење јер је, како са пуно љубави каже, привилегован радећи оно што воли.

- Човјек се веже за животиње и да би са њима радио, на првом мјесту мора их вољети. Безусловно! Сваки пас је посебан и прича за себе, исто као и човјек. И са сваким је другачије. Један слуша перфектно, други иде за својим послом, трећи има страх, четврти хоће да угризе... Имао сам ситуације и да ме нападне и угризе пас, али то ме није спријечило да наставим да радим с њим. Најбитније је схватити до кога је, до пса или до мене који га учим и онда наћи начин како му прићи. Потребни су огромно стрпљење и упорност - сугерише овај дресер непогрешивог инстинкта. 

Са псима ради све што се тиче обуке, дресуре, тренинга. Када стекну узајамно повјерење, а на првом мјесту љубав, онда све иде глатко.

- Када кажем да се бавим дресуром паса многи ме дочекају реченицом – А ви бијете псе?! Такве констатације су ми страшне. Не можеш ударати пса и никада то нисам чинио! Да бисте пса дресирали треба времена, пажње, стрпљења, упорности. Посматраш га, да ли хоће храну, играчку да се игра јер сваки пас је роб навика и мора се пратити његова психа и ослушнути шта воли. Ако имате агресивног пса и кренете на њега руком одмах ће вас угристи. Ако кренете на пса са урођеним страхом добићете још више страха код њега и неповјерење. Значи, само су важни љубав и повјерење. Једино тако можете да радите, све остало не пролази – каже он.

Полицијски пси, како објашњава, бирају се због одређених карактеристика и зависно од намјене. То могу бити птичари, лабрадори, кокер шпанијели, који су дресирани да иду на мирис, или белгијски овчари и ротвајлери, намијењени за патролне псе. Оно што је најбитније, истиче, је да су научени да слушају команду и да знају шта и како треба да раде.

- У МУП - у имамо претежно белгијске овчаре, лабрадоре и ротвајлере, који су за одбрану и напад, обезбјеђење или за потраге – наркотици, експлозив, људски мириси. Њемачки овчар све више је потиснут због дисплазије кукова, усљед чега не може да ради препреке. Имали смо њемачког овчара Рокија 2006. године и он је био мој други пас послије лабрадора Леа. Управо због овакве повреде морали смо да га успавамо, што је било срашно потресно и тужно – објашњава он.

У својој служби и дружењу са псима Драган је имао разна искуства. Било је радосних, али и тужних тренутака. Момената који су се урезали у срце и које овај изразити поштовалац паса заувијек носи са собом. И данас памти  свог првог службеног пса, лабрадора Леа.

- Лео је по свему био јединствен! Имали смо неку посебну везу. То је било невјероватно! Када сам отишао на обуку са Леом, сину су ми била свега три мјесеца. У Братунцу снијег, хладно, сви поподне оду кући, а ја остајем сам са 50 паса. Туга би ме стисла, а Лео ме спашавао. Пустио бих га из бокса. Он би стао и гледао ме. Видио је да нисам добро и онда би се затрчао, скочио на мене и ваљали бисмо се по снијегу. Тачно је осјећао да ме стискало тешко бреме. И не каже се за џаба да је пас човјеков најбољи пријатељ - са пуно емоција присјећа се свог малог, а великог пријатеља.

Фото: radiotrebinje.com

Прича о Леу – псу који заувијек живи

- Први пас кога сам задужио 2002. године био је лабрадор Лео, намијењен за откривање наркотичких средстава. Водио сам га четири године. То су биле предивне четири године! Развили смо невјероватно пријатељство и љубав. Онда се разболио. Дијагноза је била тумор на лакатној кости. Након одлуке управе и ветеринара, Лео је оперисан. Био сам пресрећан када се опоравио, међутим тумор се појавио поново, након свега пола године и морали смо да извршимо еутаназију. Тај моменат ми је страшно тешко пао. Са тим псом сам се баш сродио, пратио га од почетка, од саме обуке. Невјероватно сам га заволио. Имали смо наш поздрав. Научио сам га да кад дођем пред бокс он сједне, поздравимо се, дам му лоптицу и идемо да радимо. Када бисмо се вратили радили смо исти поздрав. Тренутак еутаназије, док ињекција још није почела да дјелује био ми је претежак, много емотиван. Сјео је и пружио ми шапу, чекајући наш поздрав. Дао сам му лоптицу. Било је претужно. Ни до данас се нисам опоравио. И сада ме поглед на његове слике потресе. Лео ми је остао заувијек у сјећању и памтићу га док сам жив - са сузама у очима, и након толико година од тада, Драган се присјећа свог изузетног мезимца.

Послије Леа радио је са још седам паса, а приватно их узгаја много више. Од расних до ловачких. О сваком прича са пуно њежности, не скривајући ни у једном тренутку колико су му ова искрена и пожртвована бића оплеменила живот.

- У Билећи имам стан, а изван града држим боксове у којима су ми пси. Са сваким сам остварио присан контакт. Чим ме виде скоче и на мене наслоне главу, измазимо се, испричамо. Приватно узгајам белгијског овчара, лабрадора, тибетанског мастифа и ловачке псе. Идем у лов и у риболов. У то сам усмјерио и дјецу и драже ми је да су у природи, него по кладионици или на улици. Имам два сина и кћерку и они са мном раде око паса. То што воле животиње, моја је велика радост – прича он.

Иако једнако воли псе које има кући и оне на послу и ужива док са њима остварује могуће и немогуће, каже да разлика у дресури професионално и приватно мора да постоји.

- Приватно је ријеч о врсти послушности, толико да се пас социјализује да кад шетамо је поред ноге, кад станем са неким да он сједне или легне, ако је пуштен да се врати, док је на послу сасвим другачије. То су пси који обављају различите претраге, пси нападачи и патролни пси, дакле за одбрану и напад и сасвим је други начин дресуре. Са службеним псима морате бити озбиљнији и ту се морају изабрати пси који пролазе тестове – наводи он.

Ма какви да су пси, Драган са њима успостави посебан контакт. Оно што њему успијева, јасан је показатељ повезаности коју остварује и једног невјероватно складног односа. Сваки дан проводи са псима. По хладноћи, киши, врућини... ако је потребно до зоре па и без спавања изнова у радни дан.

Своје љубимце не може и не жели да раздваја. Сваког воли истим интензитетом и за сваког је везан. Каже нам да му је најљепши почетак рада са псом, док је тек штене, да га одгоји и доведе до пса који ће положити тест и постати равноправним чланом МУП – а.

- Снимам себе док их дресирам како бих најбоље увидио гдје гријешим, односно шта радим исправно. Провјеравати себе је кључно јер пас не може бити глуп, он не зна већ учи од вас. Дакле, морам се потрудити око њега, исто као и са дјететом. До нас је како ћемо постићи да пас слуша. Сваки корак с њим је важан, уз неминовну смиреност и стрпљење. Кући имам „белгијанца“ од осам година са којим погледом рјешавам све и он тачно зна шта треба. Сваки дан сам са псима и на послу и кући. Рад са њима ме опушта, волим их толико да сам се током дресуре знао занијети и са псима осванути. То је фантастично искуство – објашњава Драган.

Ајк – пас који може све

- Због природе посла често сам знао бити далеко од куће. Кад одем, тешко ми је без паса. Сада сам био у Зворнику 21 дан. Послије ноћне смјене добијамо по два дана слободна и сваки пут сам долазио кући. Морам доћи, то је јаче од мене. Стопирам до Билеће, вратим се аутобусом у Зворник. Ја сам човјек који воли псе, не могу без њих и то је тако. Мој белгијанац Ајк са мном ради све, чак ми помаже и када слажем дрва. Доноси палицу, кажем му дај он ми је стави, кажем му слажи дрва, иди, он донесе, скочи, а на моју команду фуј, испљуне и слаже. Снимали су људи, не вјерују да је могуће – каже он.

Фантастичним бисмо назвали и начин на који овај човјек говори о псима, не суздржавајући се од емоција. Такво уважавање јасно нам сугерише и због чега свој посао доживљава као релаксацију и задовољство.

И баш због тога су сви његови пси посебни и потврда су тезе која каже да пас личи на власника. Именицу власник у овом контексту користимо само из разлога јер ју је неко још одавно у оваквој констатацији тако поставио, док Драгана Пејића ни у ком случају не можемо искључиво тако окарактерисати. Он је првенствено човјек који воли псе и као такав им се употпуности предаје. А били они грубе вањштине или не, меко срце и топао поглед чувају за свог тренера јер љубав се љубављу узвраћа, градећи несаломив и чудесан тим!

Аутор: Маја Бегенишић