Ловор (lat. Laurus nobilis) је вишегодишња биљка чији се листови користе као зачин, али и лијек. Расте у облику грма и може досећи висину од чак 15 метара. Ловор има дугуљасте листове који су зашиљени на врху те ситне цвјетове прљавобијеле до жуте боје, а плодови су мале црне бобице.
Његов лист је од давнина кориштен као знак славе и побједе. Користио се као украс, у магији, као зачин те лијек за многе болести. Ловор је лијек против кашља, болова, главобоља и проблема с косом и кожом.
Од њега се може направити чај или љековито уље, а највише се користи за зачињавање јела. Као зачин се лијепо слаже с јелима од поврћа, месом, печењима па чак и десертима.
Историја ловора је дуга и богата. Имао је важну улогу у свакодневном животу старих Грка и Римљана, а имао је и друштвену, чак и политичку улогу. Ловор је био посвећен богу Аполону који је добио назив "онај који носи ловор". У његовом храму, који је у почетку био саграђен од ловорових стабала, живјела је свештеница Питија која је била позната пророчица. Угледне особе, владари и војсковође доносили су богате поклоне да би од ње сазнали своју будућност. Приликом прорицања будућности Питија је жвакала лишће ловора и сједила на троношцу изнад отвора у којем је спаљивала његово лишће. Чак је и спавала на том лишћу.
Према једном миту, нимфа Дафне претворила се у дрво ловора да би избјегла Аполоново удварање. Аполон је дрво учинио светим, а његове гранчице је носио у спомен на неузвраћену љубав. Старе су Грке ловорове гране штитиле од несреће, зависти и злих духова. И за Римљане је ловор имао исто значење, а користили су га и за лијечење.
Доказано је да је етерично уље ловора јак биљни конзерванс, да дјелује бактерицидно и фунгицидно. Више истраживања показало је да његово етерично уље има седативан, а у већој дози и наркотичан учинак. О примјени ловоровог уља писало се већ у 1. вијеку када га је Критон, љекар римског цара Трајана, описао у другом дијелу свог дјела од четири тома. Тамо је обрадио мирисна средства за његу тијела, одјеће и просторија која се израђују од ловоровог и других етеричних уља. Стари Грци и Римљани крунисали су побједнике и пјеснике ловоровим вијенцима. Римски цареви су били овјенчани овим вијенцем који је био симбол тријумфа и бесмртности. Ријеч лауреат потиче од имена рода ове биљке (лаурус).
Као зачин ловоров лист се користи од давнина. Додаје се јелима од меса и рибе, супама, умацима, маринадама и код припремања зимнице. Познат је зачин код припреме јела на ловачки начин. Листови се стављају и у сушене смокве, и то не ради мириса, већ да би уклонили или спријечили да се развију паразити. Ловорово уље користи се у производњи алкохолних пића и воћних сокова. Употребљава се и за припрему зачинског оцта. Овај се оцат убраја у деликатесе, има карактеристичан мирис и није горак те се додаје рибљим маринадама, киселим печењима.
Ловоров лист отпушта своју арому споро, у бујонима, супама, гулашима, умацима, маринадама те код кисељења. Одличан је додатак рибљем гулашу, а посебно у комбинацији с лимуном и анисом који познати кувари користе као пуњење за трбушну шупљину риба прије печења. Ловор је саставни дио бешамел соса. Иде добро уз грашак, сочиво, парадајз, посебно као зачин умаку од парадајза. Два до три ловорова листа дају довољно ароме јелу за четири до шест особа.
