У интервјуу за Славију кандидат СДС-а за градоначелника Источног Сарајева Мирослав Лучић, кроз призму туризма, говорио је о Србима Сарајлијама, о потреби очувања традиције и успомене на наш први грађански сталеж након вијекова окупације.

Говорио је о туристима из Србије и Црне Горе, који су све чешће гости Сарајева, али и о потреби организованог рада на томе да они том приликом посјете и Источно Сарајево, како Српску не би напуштали под утиском онога што су чули у Федерацији БиХ.

Подсјетио нас је на Стаку Скендерову, на њено и дјело велике Мис Ирби, на прву сарајевску глумицу Јелену Кешељевић, на чувене Деспиће, Јефтановиће и Цековиће. Позвао нас да обилазимо наша гробља расута широм Сарајевског поља и узвишења над њим.

Господине Лучићу, хвала Вам што говорите за Славију. Туризам је окосница развоја Источног Сарајева. Поред зимских атракција и планина, по којима смо регионално познати, на територији нашег града бројни су неискориштени туристички потенцијали. Како град Источно Сарајево може унаприједити туристичку понуду и на који начин повећати број гостију?

Након што смо изградили институције, стамбене зграде, насеља, неопходну инфраструктуру, сматрам да је дошло вријеме за нову фазу у развоју нашег града. Кад то кажем мислим, заправо, на развој културе, јачање свијести наших грађана о важности очувања нашег идентитета, наше историјске и културне баштине, на развој умјетности и свих садржаја који урбану средину чине градом. Људи који ме познају и који су пратили мој рад знају колико сам везан за Источно Сарајево, колико ми је стало да наш град постане синоним за српску традицију и културу, да постане један од водећих у Републици Српској кад је ријеч о образовању, туризму, умјетности, спорту. Источно Сарајево треба да наслиједи све вриједности које су Срби Сарајлије стварали кроз вијекове. Туризам је велика развојна шанса Источног Сарајева. Промоција наших туристичких дестинација и јачање сарадње с приватним предузетницима, који свој капитал улажу у развој туризма, биће један од мојих приоритета. Мислим да смо се значајно позиционирали на регионалној туристичкој мапи, али у наредном периоду морамо да, у сарадњи с Туристичком организацијом „Јахорина-Град Источно Сарајево“, туристичким организацијама и агенцијама из окружења, креирамо нов туристички производ који је интересантан страним туристима. Јахорину и остале туристичке дестинације требало би да повежемо с туристичким центрима из окружења, како бисмо туристима могли да понудимо вишедневни, заједнички пакет-аранжман.

Држављани Србије међу најбројнијим су туристима који посјећују Сарајево. Како наше сународнике из Србије и Црне Горе довести у Источно Сарајево и  упознати их с традицијом и културом Срба Сарајлија?

Морамо пратити проток туриста кроз нашу територију. Прије епидемије вируса корона, на мјесечном нивоу, десетине аутобуса с туристима из Србије и Црне Горе стизале су у Сарајево, а као полазишну тачку туристи су имали Башчаршију. Можемо само замислити шта су могли чути о Сарајеву. Инсистираћу на чвршћем повезивању са Србијом и Црном Гором у области туризма. Зашто је то важно? Сматрам да није добро да туристи или ђачке екскурзије из наше матице Србије долазе у сусједно Сарајево и обилазе музеје, Градску вијећницу, те да на тим мјестима слушају о „опсади и српској агресији“. Наша дјеца и наш народ из Србије за полазишну тачку морају имати Источно Сарајево, како би након обиласка нашег града, Војничког гробља „Мали Зејтинлик“ на Сокоцу, гдје почива више од 1000 погинулих српских бораца и цивила Сарајевско-романијске регије, кренули у обилазак Старе башчаршијске цркве, њеног музеја, Саборне цркве, Деспића куће, Музеја књижевности и позоришне умјетности, објекта у којем је рођен Владислав Шкарић, а који је породица Деспић, као своју другу кућу, поклонила Граду Сарајеву. Недопустиво је да наши сународници из Србије и Црне Горе бораве на Врелу Босне, а да током тог боравка не сазнају да је српски народ, као старосједилац у том дијелу Сарајевског поља, јуначки одбранио своја огњишта и да је након рата био принуђен напустити ту територију. Посљедица одласка сарајевских Срба јесте изградња Источног Сарајева, које они морају посјетити. Очекивао сам да ће ту врсту сарадње да договори Влада Републике Српске, у оквиру Споразума о специјалним и паралелним везама са Србијом. Међутим, не чуди ме што се то није догодило, јер ниједан високи званичник Републике Српске није никада посјетио Мали Зејтинлик.

Шта Град Источно Сарајево може да уради како би се заштитило наше културно-историјско наслијеђе у Сарајеву?

Наши вјерски објекти често су мета вандала. На сваки напад благовремено сам реаговао и све нападе оштро осудио, позивајући надлежне у Сарајеву да открију и најстроже казне починиоце. Својим присуством у тренуцима након напада храбрио сам свештенство и становништво да остану на својим огњиштима, тражећи заштиту за њих. Наши други културно-историјски објекти, који су преостали, нису физички, у смислу безбједности угрожени, али је угрожена наша историја, нарочито наслијеђе првог грађанског сталежа, самим непостојањем српског народа у том граду. Историју и традицију Срба Сарајлија, ако не будемо баштинили ми у Источном Сарајеву, сигурно неће нико други. Неколико значајних објеката, породичних кућа знаменитих Срба Сарајлија, налази се у очајном стању. Било би лијепо да један од тих објеката у Старом граду постане музеј. Настојаћу да разговарам с надлежнима за те објекте, како бисмо пронашли начин да се обнове и прилагоде за потребе културе, с циљем очувања српске традиције у Сарајеву. Несхватљиво је да до данас није ријешено питање враћања имовине Српској православној цркви, о чему сам више пута говорио. Настојаћу да, кроз контакте с представницима градске и кантоналне власти у Сарајеву, интензивирамо рјешавање тог проблема. То је огромно материјално богатство које је одузето нашој вјерској заједници и мислим да је то један од основних разлога због којег овај процес коче у Сарајеву.

Када је у питању историја и традиција сарајевских Срба, шта је могуће урадити на територији Источног Сарајева?

Захвалан сам руководству и члановима свих културно-умјетничких друштава који баштине традицију Срба Сарајлија, а колико буде у мојој надлежности настојаћу да помогнем. Наставићу активности на изградњи Капије града, својеврсног спомен-обиљежја које ће стајати на улазу у Источно Сарајево, а симболисаће егзодус сарајевских Срба, свједочити догађајима из наше скорије историје. И Капија града може бити  нека врста туристичке атракције поред које ће посјетиоци, ђачке екскурзије, туристи, моћи да чују истину о страдању сарајевских Срба. Срби који данас живе у Источном Сарајеву никада се неће одрећи свог историјског и културног наслијеђа и својих светиња. Идеално би било да у Источном Сарајеву никне објекат или градитељска цјелина с неколико објеката, поред које бисмо баштинили културу Срба Сарајлија. Битно је да оно што би се градило има темељ у историји Сарајева.

Колико су наши млади упознати с именима и дјелима православних Срба који су задужили Сарајево?

То питање треба поставити Министарству просвјете и културе Републике Српске, али одговорност је и на грађанима. Морамо да истражујемо и да се интересујемо. Довољно је да посјетимо наше гробље на Кошеву, па да видимо колико значајних људи из историје Сарајева почива на том мјесту. Поред видовданских хероја и најзначајних сарајевских породица: Јефтановића, Деспића, Цековића, Бесаровића и других, ту је сахрањена и Стака Скендерова, прва сарајевска учитељица и просветитељка, којој дугујемо прву српску школу у Сарајеву. Ту су и земни остаци њене пријатељице Аделине Паулине Ирби, велике добротворке српског народа. Била је један од највећих легатора Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“. О томе колико је вољела српски народ говори чињеница да је, по својој жељи, као протестанткиња сахрањена на том православном гробљу, поред своје пријатељице Стаке Скендерове. На том гробљу сахрањена је и прва сарајевска глумица Јелена Кешељевић. Сигурно је да су те жене задужиле, не само Србе Сарајлије, већ и све становнике Сарајева. Наш град расте, а ја ћу настојати да улице, које се буду градиле у будућности, красе табле с њиховим именима. На тај начин сачуваћемо сјећање на све о којима сам сада говорио, али и сјећање на многе знамените људе, које, уз дужно поштовање, овом приликом нисам поменуо. До тада, најмање што можемо да учинимо јесте да обилазимо наша гробља широм Сарајева, одржавамо споменике, околину, да се помолимо за душе наших предака и оних који су нас задужили. Примјер за то нам може бити Свети Петар Дабробосански, којег у Источном Сарајеву достојанствено славимо и којег се, поносни на његово дјело, с радошћу сјећамо.

Да ли је довољно промовисано културно-историјско благо, односно локалитети на територији града Источно Сарајево, оно богатство којим располажемо на територији Српске?

Наши грађани морају да буду упознати и с богатим историјском наслијеђем које имамо на подручју Источног Сарајева, с локалитетима на којима се налазе остаци некропола, стећак кнеза Павла Радиновића, највећи стећак у Босни и Херцеговини, црквиште на Илињачи, остаци цркве из 10. вијека, некадашња Катера. Ту су и стећци и некрополе на Сокоцу и Палама. На подручју нашег града имамо бројне културно-историјске вриједности које су доказ нашег вијековног постојања на овим просторима. Мој задатак биће да заштитим наше културно и историјско наслијеђе од даљег пропадања, да укажем широј јавности на ове вриједности, али и да подстакнем млађе генерације да уче о нашој историји.