Необична прича о пријатељству човјека и павијана, наставила се на бојним пољима Африке и Европе током Првог свјетског рата.

Бабуни или павијани важе за веома интелигентне животиње. Способност да се добро прилагоде на свијет око себе, довела је до тога да се један представник врсте, капски павијан, спријатељи са човјеком са којим је касније отишао и у Први свјетски рат.

Док је шетао својим породичним имањем у близини данашње Преторије, Алберт Мар угледао је младунче бабуна. Под претпоставком да је остао сироче - након што су му родитеље убили ловци на павијане који пљачкају усјеве у долини Мут - однио га кући. Мајмун је временом постао дио породице и нераздвојни Албертов пријатељ.

Када се јужноафричка војска 1914. године придружила Савезницима, Алберт Мар се добровољно пријавио у 3. пјешадијски пук, али са једним условом - да се не одваја од свог вољеног Џекија. 

Џеки иде у рат

Потпуковник Едвард Френсис Текереј је дозволо Џекију да им се придружи као маскота. Иако је данас многима овај чин неразумљив,  у војној историји тог периода многи пукови су имали животиње за маскоте, пише Национална Географија.

Тако и Џекију пружена прилика да води живот војника. Због способности брзог учења и опонашања која краси његову врсту, прошао је обуку у Потчефструму. Вјежбао је са људима, носио дрвену пушку, научио да салутира официрима и постао познат по томе што је јео из тањира користећи прибор. На крају је добио и униформу са дугмадима и пуковским значкама, капу, платну књижицу и свој сет за јело.

Приврженост власнику доказао је у Египту у бици против Сенусија 26. фебруара 1916. године, када је Алберт Мар рањен. Џеки је тада остао са њим и лизао му рану све док нису стигли љекари. Након Албертовог опоравка, њих двојица су се поново нашли у рововима на фронту. Још две и по године бабун је провео у пуку у ратним условима. Према тврдњама његових другова сабораца, изузетан слух и њух који је посједовао им је неколико пута спасао животе. 

У априлу 1918. године Нијeмци су започели Пролиећну офанзиву, маневар који је захватао цијели Западни фронт, са намјером да натера Савезнике у бијег, прије него што се дуго очекивана америчка војска придружи рату. Јужноафричка пјешадија је поново била на фронту, а у једној од борби Џеки је тешко рањен. 

Према тврдњама очевдаца, током експлозивне пуцњаве у једном од ровова Џеки је, угледајући се на војнике, око себе градио зид од камења ради заштите. Комад гелера тада му је погодио десну ногу. Према свједочењима присутних, он се у страху удаљио од војника који су му притекли у помоћ али је на крају дозволио Алберту да га однесе у амбуланту гдје се временом опоравио.

Џеки се враћа кући

По завршетку рата Џеки је проглашен ратним херојем, а за његову униформу закачена су бројна одликовања. Такође је унапријеђен у чин каплара. Од септембра 1918. до фебруара 1919. године, он и Алберт су прикупљали средства за Црвени крст. За малу донацију, грађани су могли да се рукују са Џекијем, а за мало више могли би и да га пољубе. По повртаку у Преторију он је предводио параду на којој је проглашен за почасног грађанина овог града.

Џеки се вратио на породичну фарму са Албертом. Дане је проводио безбрижно све до пожара од ког је преминуо 1921. године. До данас је бабун Џеки једини представник своје врсте који је стекао чин каплара, као и једини који се борио у Првом свјетском рату.