Манастир Светог Николаја налази се у Добрунској Ријеци, на ушћу рјечица Ундруље и Будимлије, испод планине Варда, на путном правцу Добрун – Увац.

Основан је 2009. године као метох Манастира Добруна, са намјером да се Издавачка кућа Митрополије дабробосанске „Дабар“ пресели на ово мјесто.

На иницијативу вјерника народа овога краја донесена је одлука да се подигне Црква Светог Николе. Грађевински одбор, на челу са јеромонахом Јованом, а по благослову митрополита дабробосанског Николаја, направио је идејни пројекат цијелог манастирског комплекса.

Фото: www.mitropolijadabrobosanska.org

У недјељу по празнику Преноса моштију Светог Николаја, 23. маја 2004. године, митрополит Николај са свештенством освештао је темеље храма, а већ наредне године, освештани су и темељи конака народног дома, које су извршили митрополит Николај и епископ хумски Максим, уз присуство великог броја вјерника.

У наредним годинама манастирска црква је покривена и на њу постављени крстови, покривен и дјелимично уређен народни дом, те урађен мост до комплекса манастира, да би 2009. године у манастир насељено монаштво и смјештена Издавачка кућа „Дабар“ са редакцијама листова „Дабар“ и „Соко“. У манастирском комплексу подигна је књижара и капела посвећена Светом Василију Острошком. Године 2012. сједиште Српског соколског друштва „Соко“, из техничких разлога, премјештено је из Манастира Добрун у Манастир Светог Николаја.

У порти манастира налази се споменик генералу Драгољубу-Дражи Михаиловићу,  а недалеко од овога здања, на мјесту хватања генерала, постоји споменик који је подигла Скупштина општине Крагујевац, те гробница и споменик побијеним пратиоцима генерала Михаиловића: мајору Драгиши Васиљевићу, капетану Николи Мајсторовићу и поручнику Благоју Ковачу.

Манастирски скит Благовијести Пресвете Богородице, ВАГАН

Фото:  mitropolijadabrobosanska.org

Храм Благовијести Пресвете Богородице у Вагану - Крушчање подигнут је 1870. године, мада се ово мјесто, као богослужбено мјесто, у разним путописима и љетописима помиње много раније.

По предању, након пада Добруна, расуто монаштво из добрунског манастира се настанило по многим мјестима у окружењу. Десетак стараца из Добруна је на Црквинама, брду изнад Вагана, устројило монашки живот, да би године 1672. избио пожар, те је преживјели дио монаха направио брвнару-цркву на чијим темељима стоји и данашња црква.

Овај храм је неколико пута пруређиван и паљен, али га је народ овог краја увијек обнављао. У историјату цркве сачуван је податак о двомјесечном боравку иконе Пресвете Богородице Чајничке – Чајничке Краснице, коју су монаси чували и одавде пренијели у Чајниче.

Црква је посљедњи пут у цијелости обновљена 1870. године, када је добила постојећи изглед.

Храм се данас обнавља трудом монаштва манастира Добрунске Ријеке и вјерника овога краја.