Светиња која чува мошти житомислићких новомученика, бурне и занимљиве историје, као и манастирски музеј са вриједном збирком експоната, дочекаће све оне којима је манастир Житомислић код Мостара одредиште на путу кроз Херцеговину.

Невелико монашко братство манастира са својим сарадницима и парохијанима одржава манастирски комплекс, дочекује поклонике и госте, те своје вријеме посвећују богослужбеном животу и очувању хришћанског идентитета српског народа тога краја.

Овај манастир, посвећен Благовештењу пресвете Богородице, кроз историју је дијелио судбину српског рода, а највеће страдање доживио је у Другом свјетском рату када су цијело манастирско братство, њих осморицу, побиле усташе и бациле у оближњу јаму Видоња.

Игуман Данило Павловић испричао је за “Глас Српске” да је 1992. године манастир први пут до темеља порушен, као и и Саборна црква у Мостару, док су остале светиње и парохијске куће на том подручју запаљене, порушене или девастиране.

- Обновом манастира 2002. године обновљен је живот у Житомислићу, Мостару и околним селима, што је подстакло на обнову и осталих порушених светиња, али изнад свега је мотивисало српско становништво да се врати на своја огњишта - казао је игуман Данило.

Испричао је да се манастир Житомислић први пут спомиње у отоманским  дефтерима (пописима) 1468. године, што свједочи о његовом постојању и прије 16. вијека. Од невесињског кадије је 1566. године затражена дозвола за обнову манастира, од када је постао најзначајнији културни и духовни центар за читав православни народ у Херцеговини.

- Почетком 20. вијека у манастиру се налазила ризница са библиотеком, а постојала је и одаја која је била уређена као музеј у којој су се чувале умјетничке слике и вриједни поклони манастиру. Крајем 1941. године све је било уништено у пожару - присјетио се игуман Данило, додајући да је музеј поново отворен на манастирску славу Благовијести 7. априла 2019. године. У њему је данас, како је казао игуман, изложена манастирска ризница која је сачувана кроз историју. Њу чине иконе познатих српских, руских и итало-критских умјетника, документи и црквени предмети из периода од 14. до 17. вијека.

- Процјењује се да је сачувано само десет одсто онога што је манастир имао и стварао вијековима. Монахиње које су у манастиру Житомислић живјеле прије 1992. године спасиле су ризницу склонивши је у Србију, након чега су иконе рестауриране и поново враћене у Житомислић - испричао је игуман Данило. Према његовим ријечима, најпознатији експонат у музеју су Царске двери из 1675. године мајстора Радула, затим икона Богородице из 16. вијека непознатог аутора, највјероватније чувеног итало-критског иконописца Рицоса.

- Најстарији изложени експонат у Музеју датира још из 14. вијека, и то је рукопис писан на кожи - рекао је игуман Данило.

Истиче да свако вријеме има своја искушења и да ово у којем живимо погодује развоју личне и колективне духовности.

- На сваком човјеку је лична одговорност хоће ли у своме времену радити на духовном изграђивању које подразумијева не само религијски однос са Богом, већ и однос са другим човјеком - сматра игуман Данило.

Национално добро

Према ријечима игумана Данила Павловића, одлуком Комисије за очување националних споменика у БиХ из 2002. манастирски комплекс проглашен је националним спомеником. Музејска поставка проглашена је покретним националним добром БиХ.