Ових дана дигла се силна прашина у вези са питањем утицаја вируса корона на привреду Републике Српске и БиХ.
Најаве које стижу од домаћих власти и привредника иду у правцу да нам се дешава армагедон, који пријети да нас изненада, попут метеорита који је истријебио диносаурсе, све потамани и уништи.
Као неко ко је још прошле године најављивао рецесију у 2020. желим да укажем на неколико ствари које ће, надамо се, бар мало разјаснити ситуацију и дјеловати охрабрујуће на грађане и привреднике.
Можда дјелује застрашујуће, али прво што треба да знамо је да овај вирус није никакав узрочник економске кризе, као што се то у јавности тренутно перципира. Нажалост, као и у многим сличним ситуацијама, овај вирус је само „окидач“ за почетак нечега што има много дубље коријене. Не бих се усудио да тврдим да познајем и да могу у неколико реченица да објасним све што се налази у позадини, али бих бар желио да укажем на неколико појава које нам већ неко вријеме преокупирају пажњу.
Прва таква појава је трговински рат САД и Кине, те САД и ЕУ. Ма колико се тренутно чинило да овај рат нема неког великог утицаја на перформансе привреда САД и европских земаља, ако је вјеровати Адаму Смиту и свему што смо о економији научили у посљедњих 250 година, овај рат је у дугом року потенцијално катастрофалан.
У сјенци тог рата дешава се слом система картела на тржишту нафте. Опет се све врти око најснажније економије свијета (економије САД) која је у посљедњих неколико година избила на прво мјесто међу свјетским произвођачима нафте и не осјећају потребу да ограничавају своју производњу на начин на који су то чиниле земље ОПЕЦ-а и Русија. То би дугорочно могло да буде добра вијест за свјетску економију (ниже цијене нафте), али истовремено представља и удар на привреду земаља које зависе од извоза нафте, због чега развој догађаја може да постане „лако запаљив“.
О слабостима привреде ЕУ одавно се говори. Срце ЕУ привреде је њемачко, а управо би Њамачка могла бити најпогођенија разбијењем свијета на трговинске блокове (у другој половини прошле године привреда Њемачке је „за длаку“ избјегла упадање у рецесију), гдје би извоз из ЕУ у остатак свијета теже налазио свој пут.
Од Њемачке треба разликовати случај Италије. Трећа по величини економије ЕУ је већ дуже вијеме „темпирана бомба“ са високим јавним дугом, рецесијом у коју редовно упада и нестабилним владама невољним да предузму мјере које би стабилизовале економију, али и „удариле“ на стандард грађана.
Ако је вјеровати бившем министру финансија Њемачке Волфгангу Шојблу, судбина Италије ускоро би могла да задеси цијели свијет. Према његовом мишљењу, просјечан јавни дуг свих земаља свијета се приближио горњој граници одрживости.
Несрећан стицај ових, донекле и повезаних фактора, оно је што треба да нас забрињава у економском смислу, а не вирус короне. Да је вирус короне дошао мало раније (прије пар година) или касније (када се разријеше питања односа великих сила), његов утицај на свјетску економију би се мјерио незнатним смањењем стопе привредног раста.
А гдје смо ми у свему томе? Ми смо жртва ових ширих околности, али у истој мјери и властите несремности да у временима релативног просперитета проведемо реформе које би модернизовале привреду, али би и избиле моћне полуге утицаја из руку властодржаца.
Због тога смо кризу дочекали прилично неспремни. Говори се о смањењу стопе обавезних резерви као о „спасу“ за привреду, што дјелује неинформисано. Све и да Централна банка у потпуности укине обавезне резерве тешко да би се то одразило на раст пласамана привреди.
Идеја како ће комерцијалне банке почети одобравати јефтине кредите привредним субјектима који не могу ни плате својим радницима да исплате обична је научна фантастика. Једини ефекат таквог потеза био би да би држава могла да се задужи за неколико милијарди КМ код комерцијалних банака будући да би се оне утркивале одобравању кредита по ниским каматним стопама само како би избјегле „пенале“ Централне банке.
Кориштење средства девизних резерви је много сложенија и контроверзнија прича.
Једини ко би у овим условима могао да реагује и да помогне привреди је ИРБ. Она би заиста могло да формира кредитну линију којом би пласирала средства предузећима директно погођеним кризом, али се и ту јавља проблем кредибилитета самог ИРБ. Због лоших пласмана из прошлости ИРБ би морао да финансира кредитну линију помоћу средства позајмљених од ММФ-а, Свјетске банке и других, али је питање механизама који би обезбједили намјенско кориштење тих средства.
Робне резерве немамо.
Немамо ни довољно развијену пољопивредно-прехрамбену индустрију, док нам је маргинална склоност увозу већа од 0,5 (на једну КМ за коју држава повећа пензије/плате буџетским корисницима преко 0,5 КМ ће завршити у увозу).
Упркос свему наведеном сматрамо да има разлога за оптимизам. Ова криза вјероватно неће трајати дуго нити ће имати тако трагичне посљедице као она која је започела 2008. За претпоставити је да се на челу великих земаља налазе одговорнији политичари од наших, те да ће, упркос свим сукобима интереса, наћи заједнички језик.
Монетарне власти развијених земаља су, за разлику од 2008, већ показале много већу спремност да се са овом кризом ухвате у коштац. Предузимљивије државе су већ одобриле пакете фискалне помоћи погођеним предузећима. Због тога је наше предвиђање да ћемо само ову годину завршити у рецесији или чак минималном расту. Додуше, рецесија у овој години ће проузроковати главобољу домаћим властима. Међутим, као што видимо по повицима за смањење стопе обавезних резерви, домаће власти су већ нашле рјешење. Јавни дуг као антициклични амортизер ће још једном да дјелује, док ће будуће генерације још једном да поднесу жртву зарад наше прошлости и садашњости.
