Уважени министре Рајчевићу,
Понукан закључцима Владе Републике Српске о стању у високом образовању и најавом слања у процедуру новог Закона, дао сам себи слободу да Вам се обратим у нади да ћу на тај начин дати свој допринос рјешавању нагомиланих проблема у овој области.
Прије свега желим да нагласим да сте Ви трећи министар којем се обраћам овим поводом (прије Вас сам се обраћао г. Касиповићу и г. Малешевићу са писмима сличне садржине).
Ипак, оно што Вас разликује од Ваших претходника на министарском положају је што сте Ви јасно уочили какво је стање у високом образовању, те то јавно изнијели и на томе Вам честитам.
Међутим, код мене постоји бојазан да правац рјешавања проблема који би Министарство на чијем сте челу могло да одабере неће бити адекватнан, односно да ће се свести само на још једно копирање рјешења из напредних земаља, а што би довело до још једног задовољавања форме и занемаривања суштине.
У том случају реформа коју припремате могла би да стање у високом образовању учини још лошијим, због чега сам одлучио да Вам се обратим.
Дакле, поштовани Министре Рајчевићу, да бисмо могли да говоримо о реформама које су нам потребне и које би наше високо образовање, односно наше свршене студенте, учиниле конкурентним у европским и свјетским оквирима, а што је по мени врхунски друштвени циљ, прво морамо да будемо начисто са тим шта нас је довело у ситуацију у којој се сада налазимо.
У нашој јавности често се перципира да је наше високо образовање уништио прелазак на тзв. „Болоњски модел студирања“ и нарочито допуштање приватном капиталу да уђе у образовне институције и систем.
Суноврат квалитета нашег високог образовања заиста јесте почео са овим реформама и то је неспорна чињеница. Међутим, моје је мишљење, као некога ко је задњих 17 година животно везан за систем високог образовања, да основни прваци ових реформи нису били погрешни, већ да је изведба била таква да су корупција, непотизам, политичка подобност и многе друге људске слабости довеле до искривљивања ових реформи и сасвим супротних резултата од оних који су се очекивали. Осим тога опредјељеност наших власти да просто копирају рјешења из региона и свијета, уз несхватање суштине тих реформи и неспосбност да се ове реформе доведу до свог логичког завршетка учинили су да је ово друштво практично бацило средства која се сада већ мјере стотинама милиона КМ и што је још горе уништло животне шансе хиљада младих људи који ће кроз живот ићи као својевсрсни интелектуални инвалиди са стеченим (понекад и купљеним) формалним звањем, али без знања и компетенција које би то звање требало да носи.
Дакле, зашто су реформе проведене прије петнастак година завршиле тако лоше?
Болоњски модел студирања, који захтјева активно учешће студената у наставном процесу, њихово присуство и партиципативност свакако сам по себи није лош. Односно не би био лош да смо ми имали наставни кадар који је био кадар да изнесе такав модел студирања вишег квалитета. Међутим, јавна је тајна да су се, средином 2000-их када је код нас уведена „Болоња“, јавни Универзитеи и даље у значајној мјери ослањали на наставнике из Србије и других земаља региона који су наставу држали нередовно, што је посљедица ниховог примарног анагажмана на матичним факултетима.
У таквој ситуацији дошло је до притиска за „производњом домаћег кадра“. Ни тај притисак само по себи није био лош, осим што је за нормалну „производњу“ једног универзитетског наставника у најнижем наставничком звању (доцента) потребно минимално између 8-10 година. Како је реформа била замишљена као инстатнт, а на потенцијални кадар који би је могао производити требало је чекати још најмање деценију, дошло је до масовног урушавања квалитета наставног кадра и примањем „практичара“, углавном имућних људи блиских политици којима није било мрско да се оките и професорским титулама. Ни то не би било проблем да су ти „кадрови“ примани по неким иоле норманим критеријумима, јер и међу њима можда има талентованих људи које је дотадашња каријера одвела у неком другом правцу. Међутим, тадашњи и садашњи, законом прописани критеријуми за изборе у звања су били тако ниски, да је за примање у наставничка звања прије требала партијска књижица и социјални капитал него научни рад.
И ту долазимо да реформе коју, колико сам схватио, предлаже Министартво на чијем сте челу. Дакле, ако сам добро разумио окосница реформе би требало да буде изједначавање критеријума за стицање наставних звања са земљама региона, што у пракси значи пооштравање критеријума за изборе у звања. Претпостављам да је основна намјера да се спријечи негативна пракса коју сам горе описао, односнио да се у наставничка звања у будуће бирају само компетентни људи. Као неко ко је до наставничко звање стекао из нормалне процедуре (од демонстартора и асистента до ванредног професора) наравно да у потпуности подржавам овакву намјеру Министартва на чијем сте челу.
Међутим, оваква реформа има смисла само ако буде праћена рјешењем које се већ налазило и у приједлогу прошлог Закона о високом образовању, па је избачена у нацрту, а тиче се обавезе да будући наставници бар један изборни период проведу у сарадничком (асистентском) звању. Ова одредба је битна будући да се за избор у сарадничко (асистентско) звање захтјева просјек на основним студијама што је основни филтер да будући просветни радници долазе из редова најбољих студената.
Ако пак повећање критеријума за изборе у наставничка звања не буде праћено овом одредбим, морам Вас упозорити да ће Ваша реформа само довести до процвата донираних плагијата и до никаквог утицаја на квалитет наставног кадра. Да будем још директнији, друштвено утицајни појединици који су се већ окитили професорским титулама директном или прикривеном куповином ауторстава над докторатима, књигама, радовима ће само повећати своју већ уходану дјелатност и ова реформа их неће ни окрзнути. Усуђујем се рећи да ће се на овом питању видјети да ли постоји искрена спремност Министартва да наметне повећање квалитета наставног кадра или ће се радити само о још једној формалној реформи.
Још више желим да Вам скренем пажњу на чињеницу да се на питању квалитета наставног кадра не исцрпљују проблеми са којима се суочава наше високо образовање. Други велики проблем је купо-продаја диплома, што је постала широко распострањена пракса о којој се у јавности доста говори, али не видим да је икада ико у Републици Српској ишта учинио да ту пракус спријечи.
Из онога што могу наслутити из најава новог Закона о високом образовању ми се чини да ни тај закон неће ништа учинити по овом питању.
Претпостављам да ћу добити одговор како се ради о проблему којим би се трабали бавити инспекцијски и полициски органи и да због тога није третиран ни у долазећем закону.
Поштовани г. Министре, иако се заиста ради о правом криминалу, његова одлика је и да се ради о системски допуштеноном криминалу. Тачније, реформе образовања проведене 2000-их су тај криминал омогућеле и код нас, мада је вјероватно у мањој мјери постојао и раније, што на јавним високошколсим институцијама, што на offshore високошколским институцијама, а о чему Вам више могу рећи неке ваше колеге из Владе.
У сваком случају постоји начин да се овај криминал спријечи и да „нуспрокут“ буде драстично повећање квалитета вискокошколског образовања у Републици Српској, али су за то потребне много дубље реформе од ових о којима смо до сада говорили.
Дакле, ако хоћемо раст квалитета вискоког образовања неоходно је створити услове за фер тржишну утакмицу међу свим образовним институцијама када смо се већ опредијелили за тржишни приступ и напуштање монопола јавних институција. Услови ће пак бити фер тек онда када сви учесници буду имају приступ средствима које држава издваја за школовање младих људи, те када њихов „производ“ – квантитет и квалитете знања који млади људи морају да понесу са факултета буде бар приближан.
Укратко, неоходна је реформа система финансирања виског образовања гдје ће школарина одражавати стварне трошкове студија, те гдје ће Влада финансирати младе људе, а не директно институције.
Ради се о познатом систему купона, гдје држава на основу неких објективних критеријума (успјеха у дотадашњем образовању прије свега) свршеним средњошколцима даје „бонове“ одређене новчане вриједности које они носе на високошколску институцију за коју сматрају да ће им дати знање и вјештине које су им је потребно. Онда се високошколске инситуције финансијрају на основну броја прикупљених купона, а држава може и директно да помогне онима институцијама који су од неког ширег друштвеног интереса.
Међутим, ни сама реформа система финансирања не би ријешила проблем продаје диплома. Да би се овај проблем рјешио неоходно је истовремено провести и други дио ове суштинске реформе, а тај други дио се своди на оно што сам назвао „претварањем факултета у ауто-школе“.
Укратко, неоходно је одузети свим наставницима и факултетима право да испитују своје студенте и тиме верификују њихово (не)знање. Умјесто тога требало би увести праксу комисијског полагања за све испите и све факултете гдје би састав сваке комисије одредило Министарство на основу референци наставника из УНО којој припада тај предмет. На тај начин факултети би кроз наставни процес практично припремали своје студенте за испит (на сличан начин на који ауто-школе припремају полазнике за возачки испит) који ће полагати „ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинитог“. Не видим зашто би иједан наставник који држи до себе и сматра да је студетима пренио знање које је предвиђено у силабусима имао ишта против овог приједлога. Лично бих врло радо видио колеге са других факултета да испитају студенте којима предајем. Мислим да би ме чак студенти тада помније слушали и више уважавали.
Најважније је што би се тиме излјечила рак-рана нашег високог образовања, а то је полагање испита без испита (упис оцјена без одговарања по студентским службама и деканатима) што се, одмах желим да нагласим, не односу чак ни на већину студената приватних високошколсих институција. Дакле, иако никада нисам радио ни на једној приватној високошколској институцији, стицајем околности знам да и тамо већину студената чине они који редовно студирају (иду на предавања) и који стичу неко знање. О квалитету тог знања би се могло дискутивати, али исто се односи и на знање стечено на многим јавним високошколсим установама.
Међутим, опстанак неких од ових приватних институција се веже за „коверат систем“ гдје студенти који уопште не иду на предавања поред редовне школарине коју уплаћују на рачуне факутета носе и додатни новац управи како би им се уписале оцјене за испите који нити су слушали нити су полагали. То је право зло нашег образовног система које је неоходно хитно сасјећи, а што реформа коју предлажете колико могу да видим не предвиђа. Без рјешавања тог проблема све су друге реформе излишне.
На крају се надам да ћете ово моје отворено писмо схватити онако како је написано, као покушај доприноса једног грађанина Републике Српске рјешавању проблема друштва у коме живи и ствара, а не на било какав други начин.
С поштовањем
Проф. др Марко Ђого
Аутор: Марко Ђого
