У чувеном документарном филму о узроцима финансијске кризе из 2008. године Inside Job награђеном са четири Оскара има поприличан број упечатљивих сцена.
Мени омиљена је она када Кристин Легард, тадашња министрица финансија Француске, а данашња директорица ММФ-а свједочи како је у разговору са Хенријем Полсоном, тадашњим министром финансија САД негдје крајем 2007. године изразила забринутост за стање глобалних финансија ријечима: „Хенк, цунами долази“, на шта јој је он одговорио „Не брини. Знамо. Све је под контролом.“
Не мислећи да сам тако паметан као Кристин Легард, морам да кажем да сам се прије пар дана на Самиту гувернера централних банака, министара финансија и директора пореских управа земаља региона, осјећао управо онако како се морала осјећати она више од десетак година раније.
Наиме, након панела гувернера који је носио наслов Монетарна политика и стабилност банкарског система у условима ниске ифлације и каматних стопа добио сам прилику да присутним гувернерима поставим питање што сам и учинио. Моје питање је гласило:
Поштовани гувернери да ли сте свјесни да се у банкарском ситему БиХ, а вјерујем и других земаља региона, акумулира ризик који је потенцијално разорнији од онога који је банкарски систем унијело дозвољавање одобравања кредита индексираних у Швајцарски франак? Ради се о чињеници да у кредитни портфолио банака улази све више дугорочних кредита одобрених по фиксним каматним стопама које су на историјски најнижем нивоу и које се у БиХ крећу у распону од 2-3%. Шта ће се десити ако за коју годину Европска централна банка суочена са стагфлацијом напусти лабаву монетарну политику и доведе до раста цијене задуживања на европском међубанкарском тржишту? Хоће ли се цијели банкарски сектори земаља региона наћи у замци негативних нето каматних маржи и почети исказивати губитке тиме доводећи у питање своју стабилност са посљедицама које то носи?
Мање стручним језиком: Јесте ли свјесни да је постављена позорница за нови цунами који би се у блиској будућности могао сручио на земље региона?
Одговор гувернера Централне банке Црне Горе г. Жугића се сводио на то са су у тој централној банци свјесни овог ризика, али да се они уздају да до те промјене неће доћи преко ноћи већ ће се радити о постепеном прилагођавању што ће дати времена комерцијалним банкама да прилагоде структуру своје активе.
Из одговор вице-гувернера Хрватске народне банке г. Фаулендера се могло видјети да он уопште није разумио питање, будући да се похвалио „достигнућем“ ХНБ-а које се своди на то да су они својим мјерама натјерали комерцијалне банке да половину дугорочних кредита одобравају по фиксним каматним стопама, а чиме се управо поставља „кулиса“ за избијање финансијске кризе. Осим тога изразио је и увјерење да ЕЦБ неће, у условима када се Италија налази у рецесији, а стопа раста Њемачке привреде пада, усудити да мијења монетарну политику.
Упитао сам га да ли би се кладио у своју каријеру и свој професионални кредибилитет да до овакве промјене неће доћи?
Гувернер Централне банке Босне и Херцеговине г. Софтић ми је на паузи пренио да су у нашој централној банци свјесни постојања овог ризика. Није се јављао да ми одговори јер у БиХ централна банка нема надлежност надзора банкарског система, већ је то у надлежности ентитетских агенција за банкарство.
Још док је говорио, стигли су га фотографи па нисам стигао да му кажем да ЦББХ можда није надлежна за регулацију банакрског сектора, али својим понашањем итекако доприноси акумулацији ризика!
Наиме, ЦББХ је недавно удвостручила каматне стопе на вишак резерви које комерцијалне банке држе код ње, што би била дивна вијест (за банке) да та каматна стопа није негативна. Тиме централна банка практично тјера комерцијалне банке да одобравају кредите било коме и по било каквим условима све док су каматне стопе на те кредите бар мало изнад 0. Додуше ЦББХ не чини како би потакле привредни раст (ни то јој није надлежност по Закону), већ искључиво како би пребацили дио свог проблема на леђа комерцијалних банка.
А проблем наше централне банке је што је и сам суочена са врло ниским, па чак и негативном каматном стопом на никад више девизне резерве, због чега јој почиње недостајати средства чак и за покривање властитих трошкова. У пракси то значи да ЦБ умјесто да дио добити од инвестирања девизних резерви пребацује министарству финансија БиХ (тиме растерећујући буџете ентитета), долази у позицију да искаже негативан финансијски резултата и да у суштини нагриза „капитал“ банке који је акумулирала у претходном периоду. У систему валутног одбора који се заснива на пуном покрићу монетарне базе девизним резервама ово значи и смањење омјера девизних резерви и емитованог новца централне банке што може угрозити повјерење у домаћу валуту. Додуше, ЦББХ је у претходном периоду акумулирала значајан капитал из нерасподјсељење добити због чега пуна (100%) покривеност монетарне базе девизним резервама, овим темпом, не би требала доћи у питање ни у наредних десетак година.
Да ме не би окарактерисали као „пету колону“ која шири дефетизам, одмах желим да кажем да је моја процјена да до развоја овог негативног сценарија заиста дође (да ЕЦБ изненада промјени монетарну политику) мања од 10%!
Међутим, до 2006-7, најугледнији амерички економисти су тврдили да је апсолутно немогуће да дође до пада цијена некретнина на националном (САД) нивоу, па се управо то десило и представљало окидач за појаву кризе из 2008!
Осим тога, ризик се увјек састоји из двије компоненте. Вјероватноће и значајности. Иако је вјероватноћа оваквог сценарија и даље мала мала, значајност је велика и расте из дана у дан како банке одобравају све више дугорочних кредита по фиксним каматним стопама.
Посао регулатора је да овакве ризике предупреде. Кад дође до неке веће финансијске кризе регулатори се стандардно „извлаче“ на два изговора.
Или нису знали шта се догађа или нису имали инструменте да тај ризик спријече.
Ако, не дај Боже, дође до појаве овакве банкарске кризе, наши регулатори неће имати нити први нити други изговор. Ако до сада нису знали оно што зна цијелокупни банкарски сектор, сада знају.
Друго, једном обичном одлуком којом би забраниули комецијалним банкама да дугорочне кредите (нпр. са роком доспјећа преко 3 године) одобравају по фиксним каматним стопама, зауставила би се даља акумулација овог ризика у банкарском сектору.
Дакле, сада и знају и могу.
Аутор: Марко Ђого
