Када Аргентина у Буенос Ајресу један трг назове “Трг Република Србија” то се може схватити као показатељ пријатељства, вид приближавања и боље сарадње у будућности, или одређена пропорционалност у дипломатским односима, будући да је раније у Београду један парк назван “Парк Република Аргентина”.

Међутим када трг који се гради у Источном Новом Сарајеву планирају да назову “Трг Републике Србије”, јављају се одређена питања, која морају бити разјашњена. Не зато што то име било коме смета, наротив, већ просто зато што није довољно промишљено о људима и догађајима који заслужују да се по њима назове трг и не само трг. Зашто није испоштована демократска процедура, није допуштено предлагање, а потом изјашњавање грађана, о имену будућег трга?

Уколико сви само мало размислимо, а потом истражимо своју даљу или ближу прошлост и људе из ње, наћи ћемо толико имена која су својим животима и радом задужила не само наш крај, наш град, нашу Српску, већ и српство у цјелини. Па ћемо ако анализирамо животе и дјело тих људи видјети да њихови поступци и животи свједоче једну идеју и једно име, и то управо оно име које је сада планирано за трг.

Оно што овдје представља проблем је недослиједност у идејама и погледима на будућност Српске. Овдје се показује сва скученост визије и плана власти у Републици Српској. Јер уколико је национални циљ 21. вијека да Србија и Српска буду једно, зашто трг који градиш почетком тог вијека називаш Србија? Да ли је то показатељ малодушности и неповјерења у исход својих идеја и рада? Или је то додворавање неком, или гурање прста у око неком другом?

Биће да је од свега по мало. Идеја патриотизма, културног достојанства и препорода, није терен којим ова власт иде сигурним кораком. Тај корак им је стран, туђи, те ципеле тијесне и жуљају их. Трпе тај болни ход, несигурно газећи преко традиције, преко заслужних за стварање Српске. Мисле да је традиција обожавање пепела, а не примопредаја ватре како то рече чувени антрополог.

Какво приближавање, какву сарадњу или куриозитет може да донесе име трга по једној српској држави у другој српској држави. Народ исте идеје и наратива који свједоче сви дијелови српства, нема право да занемарује заслужне за ту идеју. Не смије да дозволи да они који покушавају да представе српско име као нешто туђе, нешто што је ту “од јуче” могу да на име тог трга упиру прстом када нападају и народ и државу коју тај народ воли и ствара.

Ни у Српској Војводини нема таквих тргова, када је она била област која тежи уједињењу са матицом. О српству и идеји водиљи Новог Сада и Срема и Бачке и Баната, па и Барање, све говори споменик Светозару Милетићу, на Тргу Слободе. Треба ли већа потврда тог имена, од идеја и борбе Светозара Милетића, па потом Јаше Томића чији је сваки говор и сваки текст у новинама одјекивао позивом на слободу и уједињење. Сада у Дунавској улици у Новом Саду стоји Јашин споменик са којег се чита Србија.

Источно Сарајево, у својој општини Источном Новом Сарајеву има прилику да направи свој Трг Уједињења. Да на Гаврилов парк буду наслоњени они који су инспирисали и духовно образовали Гаврила. Сви они који су током вијекова мачем, сабљом, пушком и пером водили битку за ослобођење и уједињење. Уједињење остврено прије 100 година. Уједињење које смо испустили јер смо занемарили и заборавили темеље те борбе и ријечи Јаше Томића, “прво српска кошуља па југословенски капут”.

Имали су и Срби у Босни и Херцеговини, а сада у Републици Српској људе попут Јаше Томића, борце за слободу и уједињење. Владимир Гаћиновић је један од њих, као духовни зачетник Младе Босне и идеје жртвовања за слободу. Ристо Радуловић Ринда је други, уредник листа “Народ”, Провјетиног Календара, човјека који је сарађивао са Алеском Шантићем, Светозаром Ћоровићем и другим ученим Србима Мостара и Сарајева. Потом је ту Димитрије Митриновић особа широких интересовања и занимања, филозоф, есејист, критичар. Митриновић је по неким оцјенама био мистик, који је говорио о Уједињеној Европи, прије њеног уједињења. Уређивао је Босанску вилу, један од најстаријих часописа за књижевност, а до појаве Српског књижевног гласника у Београду и најзначајнијег међу Србима.

Листа ових имена је много већа и тешко да се један човјек свјети сваког ко заслужује да се помене и да се не заборави, како из буна и устанака, па и из два свјетска рата и онда отаџбинског. Потом су ту писци, професори, јавни радници који су дјеловали у јавном интересу за српство и за слободу.

Република Српска мора да поштује и памти све борце за слобду и идеју ослобођења и уједињења. Трг у Источном Сарајеву могао би да се зове и Трг жртава Јасеновца”, то би био одличан допринос култури сјећања.

Сигуран сам да би бројни грађани дали своје приједлоге за назив трга, а након тога гласали за предложена имена. Зато што воле свој град, зато што воле своју Републику. Само недостаје демократске свијести да би они који од грађана очекују само глас на изборима, знали да са грађанима разговарају о питањима која се тичу свих, а трг је заједнички јавни простор.

Аутор: Марко Шука