Март, мјесец сјећања на неправду и злочин без казне

17.03.2023. 12:49
0
ИЗВОР: in4s.net

Прије деветнаест година, 17, 18. и 19. марта 2004. године, над Србима Косова и Метохије догодио се погром. Био је то други велики погром који су косовски Албанци починили над Србима Косова и Метохије, по агресији НАТО-а на Србију, односно СРЈ 1999. Током јуна 1999. године изгнано је приближно четврт милиона Срба и других неалбанаца. Притом се све догађало у присуству међународних војних снага.

Саговорница „ИН4С портала“, Оливера Радић, професор и новинар из Ораховца каже да је за њих то ипак био трећи велики напад.

-  17. марта је за нас у Ораховцу био трећи велики напад.

Први је био 1998. године, који је однео 43 живота, у миру када је наша држава била овде присутна са свим институцијама.

Други је почео бомбардовањем, а завршио се терором при доласку НАТО снага.

Трећи – Мартовски погром - наводи њихова саговорница и додаје да је било још свакодневних напада и притисака за овај период од 1998. до данас.

- Када те непријатељ напада – тешко је, ал браниш себе, свој праг, своје светиње, своју децу. И све се то, тешко, али ипак поднесе. И подносили смо. Али када нам неко наговештава да ће неко наш потписати неке договоре у којима се говори о некој Заједници српских општина у којој ја не видим Ораховац, Велику Хочу и себе, онда је то пораз који боли. И зато се искрено надам да до тога неће доћи.

За некога су ове године прошле брзо, док су онима који су ударце 17. марта осјетили на својој кожи биле дуге јер посљедице умјесто да се бришу постају све јаче.

- У тих пар дана када су гореле куће, цркве и прогањани и убијани Срби на Косову и Метохији, и у Ораховцу се банда разуларених шиптарских сепаратиста устремила ка горњем, српском делу Ораховца узвикујући:,,УЋК,УЋК!“. Срби, без заштите, без своје војске и полиције, ненаоружани, сабијени у свој савремени гето, уперених погледа ка небу чекали су чудо које ће их избавити… Другог избора сем чекања нису имали - каже за "ИН4С портал" Оливера Радић, мјештанка Ораховца, професор и новинар, али и жена која се бори за очување нашег националног идентитета.

- Кад неко каже 17. март одмах у ушима чујем масу гласова која из доњег дела града надире ка нама . Стојим у дворишту, хоћу да бежим а немам куда. Једно ми дете у наручју, друго стежем за руку а треће од 10 година, најстарије ме гледа у очи као да пита шта ћемо сад.

Првих десетак кућа (Младена и Тихомира Дедића, Спасе Милићевића, Ангелине Грковић, Станоја Филијовића, и друге..) на разграничењу два дела града су демолиране. Док су се из њих сви укућани повукли код рођака у унутрашњост српског дела, у својој кући су, у нади да их неће дирати, остали Станиша и Радмила Грковић. Док су каменице ударале у прозоре и летеле по соби, група младића је развалила улазна врата на њиховој кући и у трену се нашла пред њима. Као звери су јуришали по собама, разбацивали и ломили намештај . Једна група је напала Станишу, а друга је тражећи новац вукла Радмилу потрбушке низ степениште до првог спрата, ударајући је и газећи по леђима. Из новчаника, који је грчевито стискала у рукама, извукли су јој последњу уштеђевину . У руци једног од њих нашао се тигањ из кухиње и њиме је ударао јадног Станишу, а други је то исто чинио летвом. Крв је шикљала из рана на Станишиној глави, све док од удараца није изгубио свест.

Чудо Божије се десило у трену. На позив са улице, вероватно неког ,, вође“ који је узвикнуо: ,, Бол(доста)!,, банда се, заједно са руљом окупљеном на улици, у трену изгубила низ улицу, одневши са собом документа и новац. КПС полиција која се однекуд појавила је, заједно са комшијама, утрчала у кућу Грковића и пребацила Радмилу и Станишу у кућу њихових комшија стотинак метара удаљену од линије разграничења српског и шиптарског дела града. Докторка Достана Грковић им је пружила прву помоћ, а до болнице у Косовској Митровици су успели да стигну тек кроз две недеље, јер ни КФОР ,, није смео да вози Србе из безбедносних разлога“ . После дугог периода лечења Станиша и Радмила су се вратили у Ораховац, али не у своју кућу (на којој није било ни врата ни прозора) већ у кућу својих пријатеља. Станиши је приликом удараца које су му наносили оштећен бутни живац и није могао нормално да хода, пар ребара му је поломљено, а и жуч је у свој тој гунгули пуко па су га лекари морали оперисати.

Три године после прогона су били приморани да продају кућу јер у њој од преживљених траума више нису смели да се врате, а и комшилук се раселио.

Радмила и Станиша су само једна карика у ланцу страдања Срба на Косову и Метохији. У кући Шарића је тог 18. марта превремено рођена девојчица Теодора. После голготског пута у борби за живот, преко призренске болнице, у којој су биле смештене претучене Српкиње из Призрена, до болнице у Скопљу где је у инкубатору добила потребну негу и тежину, после два месеца, Теодора се, са својом мајком Катарином, вратила у Ораховац -  присјећа се Оливера.

Подсјетимо, Међународна заједница никада није осудила овај погром.

- Међународна заједница је хтела да нас се отараси, да нас опет окриви и да једном заврши са Косовом, јер чини ми се нису се надали да ће све оволико да траје. Дозволили су да нам униште светиње, библиотеке , гробља…како би уништили и те најважније трагове о постојању вековима дуге цивилизације српског народа… - каже Радић.

Запитали смо се да ли правда за Србе постоји. Оливера одговара да правде има.

- Правде има. Није нама видљива, али је има. Нажалост, ми Срби смо нестрпљиви, Свети владика Николај је говорио „највећи српски грех је нестрпљење“. Та нова творевина, која је настала (бар је тако део света признаје) настала је на злочину, жртвама, рушевинама наших цркава и гробаља, убијене деце и пребијених старица не функционише како су желели њени становници, мислим на народ, обичне мале људе.
Нема привреде, нема посла млади одлазе… Нема Шиптара да га знамо а да нам се није пожалио да су му деца отишла у иностранство јер овде нема будућности. А да не причамо колико је болесних од рака и других болести и иду да траже лек код лекара у Београду јер овде нема како кажу правих лекара….Жао ми је и тих људи, али део су тог система рушилачког. А рушење комшијских кућа чини да се и твоја сутра сруши - закључује Оливера Радић.

Коментари 0
Повезане вијести
Пјесма о дјевојчици Вели - цвијећем дочекала црногорску војску и због тога убијена (ФОТО) Пјесма о дјевојчици Вели - цвијећем дочекала црногорску војску и због тога убијена (ФОТО)
Сјећање: Бошко Новаковић, један од најмлађих гардиста који је положио живот за Републику Српску Сјећање: Бошко Новаковић, један од најмлађих гардиста који је положио живот за Републику ...
Сјећате ли се Сарајева 1984. године? Сјећате ли се Сарајева 1984. године?
Најчитаније
  • Дјеца брачног пара који је скочио са зграде пронађена мртва у стану
    20h 48m
    1
  • Пожар у Бутмиру стављен под контролу, ватрогасци упутили апел грађанима
    19h 26m
    0
  • Свечано откривена спомен-табла посвећена Моми Капору у Источном Новом Сарајеву (ФОТО)
    20h 6m
    3
  • Ухапшено 10 лица због трговине дрогом
    20h 29m
    0
  • Сјећање на непоновљивог Мому Капора
    7h 20m
    0