У Зборнику докумената “Злочини геноцида над Србима у Сребреници у Другом свјетском рату” пише да су од 3.281 убијене особе, што је укупан број жртава у сребреничког срезу, православни Срби чинили 68 одсто.

Убијани из ватреног оружја, клањем, мучењима...

Приређивач зборника Драга Мастиловић истиче за Срну да ни та цифра није коначна јер све жртве нису регистроване, а посебно мала дјеца и одојчад, која још нису имала ни име, па их тако и нема на попису жртава.

На 400 страница Зборника сабрано је 140 архивских докумената из Архива БиХ у Сарајеву, те Архива Југославије и Архива Србије у Београду, који недвосмислено свједоче о томе како су усташке јединице из Независне Државе Хрватске током Другог свјетског рата у сребреничком срезу убиле 1.076 одраслих мушкараца, 546 жена, 210 стараца, 430 дјеце...

- Највише их је убијено из ватреног оружја - 1.129, објешено девет, заклано ножем 663, измрцварено разним методама мучења 348, умрло касније од последица мучења 95, убијено у логорима 18... - наводи Мастиловић.

Он истиче да је ријеч о прворазредним историјским изворима, чији је значај огроман како за научнике историчаре тако и за све остале читаоце које занима историја страдања Срба у Подрињу у Другом свјетском рату.

- Зборник је изузетно значајан национални пројекат, у којем су учествовале најважније републичке институције и Удружење историчара, уз финансијску подршку ресорног министарства - поручује Мастиловић, који је и декан Филозофског факултета на Палама.

Ужасни злочини Францетићеве “Црне легије”

Од првог дана успостављања хрватске власти у Сребреници на удару се прва нашла Српска православна црква и њено свештенство, а затим и виђенији Срби.

Осим злостављања одраслих мушкараца, услиједило је и злостављање српске нејачи по селима, али и масовна пљачка српске имовине, у чему се посебно истицала злогласна муслиманска милиција, коју су усташе формирале од домаћег становништва.

Мастиловић каже да су Срби убијани на најбруталнији могући начин. Свједок тих ужаса Перо Ђукановић тврди да су устаници приликом уласка у Дрињачу 14. августа 1941. године у подруму задружног магацина затекли једно буре у којем је било око 150 литара људске крви.

Срби из Подриња клани су и касапљени над тим буретом, а оно је као поклон и знак оданости, требало да буде послато поглавнику Павелићу у Загреб. До устанка који је подигнут почетком августа 1941. године, само у тадашњем сребреничком срезу побијено је 110 Срба.

Први масовни покољ српског становништва сребреничког среза и уопште источне Босне извршила је злогласна Францетићева “Црна легија” у току априла и маја 1942. године.

- Они су буквално клали све што им се нашло на путу. Велики број српске нејачи из источне Босне страдао је покушавајући да пређе Дрину и спаси се у Србији. У селу Факовићима у једну кафану усташе су затвориле више од 200 људи, међу којима су били жене и дјеца, које су похватале између Дрине и Факовића, а затим их исту ноћ брутално побиле.

Њих 56 усташе су заклале пред кућом свештеника, а њихове лешеве побацале у Дрину. Осталих 179 жртава усташе су побиле из митраљеза и затрпале у двије унапријед припремљене јаме у Факовићима - наводи Мастиловић, позивајући се на податке послијератне Земаљске комисије.

Шушњарска легија Адемовића вршила покоље над Србима

У селу Јежештица усташе су том приликом извршили највећи покољ по броју жртава.

- Они су по дану купили људе из села, па су их ноћу водили на поток и тамо клали. Жртве су претходно ужасно мучили, тукли, силовали, дјевојкама су резали дојке, људима су одсијецали дјелове тијела, а затим би их преклали. Ове покоље извршила је такозвана легија жШушњарскаж, којом су командовали Мустафа и Атиф Адемовић из Шушњара - прича Мастиловић.

Из више села у општини Скелани велики број људи је заклан код својих кућа или на обали Дрине, а неки су одведени и у усташки табор у Скеланима гдје су стравично мучени.

За њих су усташе биле спремиле посебне и до тада нечувене методе мучења, каже Мастиловић, наиме, затвореници су морали сваки дан да поједу по четврт килограма соли како би им усташе након неколико дана лакше одрале живима кожу са главе до врата.

Свједок тог ужаса Данило Маринковић појео је и сам за неколико дана три килограма соли, али је успио да побјегне из тог мучилишта у Скеланима.

Трагедија српских села сребреничког среза није престала ни када је прошла Францетићева “Црна легија” јер је у селима остала муслиманска милиција, којој је једини посао био да хвата преживјеле Србе или оне који су покушавали да се врате из Србије и да их коље. Нека српска села потпуно су опустјела.

Тако је, на примјер, у селу Зелиње које је до тада бројало 137 српских домаћинстава остала само једна жена од 50 година.

Други масовни покољ сребреничких Срба извршен је 14. и 15. јуна 1943. године, када је 29. дјелатна бојна у самој вароши Сребреница и у селима Залазје и Брежани брутално поклала више од 200 Срба, већином нејачи.

Појединачна убијања, пљачке, силовања и слична насиља над српским народом Сребренице, нису престала све до 1945. године.

Страдање села и породица - историја се понавља

Када је ријеч о Сребреници, Мастиловић наводи да у историјским изворима има много података о страдању комплетних породица, као и о именима њихових убица, а оно што је најстрашније у свему јесте да се у Другом свјетском рату и овом посљедњем одбрамбено-отаџбинском рату понављало страдање истих села и истих породица.

- Ми данас памтимо и обиљежавамо страдање Срба у селу Залазје 1992. године, али је питање колико људи данас зна да је у том истом селу само за један дан у јуну 1943. године убијено најмање 106 Срба - људи, жена и дјеце - подсјећа Мастиловић, који је и предсједник Удружења историчара Републике Српске “Милорад Екмечић”.

Према његовим ријечима, ова паралела није изузетак, већ би се прије могло рећи да је правило када је ријеч о страдању Срба сребреничког краја, те да су то историјске поуке које српски народ мора једном научити и веома пажљиво његовати културу памћења како се ово више никада не би поновило.

Зборник “Злочини геноцида над Србима у Сребреници у Другом свјетском рату” изашао је у издању Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву, Центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Владе Републике Српске и Удружења историчара Републике Српске “Милорад Екмечић”.

Зборник је настао као резултат истоименог научног пројекта који су реализовали наставници и сарадници Катедре за историју и археологију Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву, а који је суфинансирало Министарство за научнотехнолошки развој, високо образовање и информационо друштво Републике Српске.