Рана јесен седамдесет друге. Хиљаду девесто седамдесет друге. Октобар. Михољско љето. Илиџа поприме боје старог злата и бакра. У Малој алеји зрију дивљи кестенови, из Факовићеве обућарске радње шири се мирис туткала, а из сластичарне "Здрављак" мирис пудинга од малине. Албанац на троточкашу нуди на продају "базока" жваке и сјеменке од тикве, на огласној табли код нове самопослуге најава филма "У гори расте зелен бор", по дрвеним бандерама градске расвјете још понеки постер Илиџанског фестивала, Недељка Билкића и Заима Имамовића. Старији докони Илиџанци код Буде брице расправљају о недељној утакмици ФК "Игмана", а у "Ланету" фијакеристи за Врело Босне испијају кафе с вињацима, жале се на неваспитане туристе и безобразну комуналну милицију.
Обичан јесењи дан на Илиџи.
У Основној школи "Бранко Радичевић" домар Ацо с дежурним учеником игра шах, у свечаној сали осмаци припремају прву овогодишњу игранку, а у другом три у другој клупи, ред до прозора, један дјечак кроз стакло гледа воћњак презрелих јабука у школском дворишту, жали што и данас није на Добрињици да с Матом и Пилетом прави логор као Винету и од тета Розике краде кукурузе за Жову и Црног. Или да за ујака Миладина оде у гранап код Стјепана на врху Касиндолске и купи му три "Филтер Београда". Цигарете су три динара, ујак даје хиљадарку и никад не узима кусур. Таман за стрип о Мирку и Славку.
- Ко је научио пјесмицу? Да се јави.
Учитељ Миленко Кењић заклопи дневник и поче час српскохрватског језика.
Дјечак из друге клупе јe научио пјесмицу, али има трему.
Кад се не јављају најбољи ученици Владислав и Аида, онда он ту нема шта да тражи. Може само да се обрука пред плавокосом Шевалом из Соколовић Колоније. Ионако се брука јефтиним кинеским тенама "шангајкама", сендвичом од домаћег хљеба и ђачком кецељом од преправљеног очевог радног мантила.
Благим гласом учитељ понови питање.
- Хајте дјецо! Ко је научио?
Дјечак погледа у Соњу у клупи поред себе. Она је гледала у своју читанку. Владислав се мешкољио. Хоће - неће. Ни он није био сигуран у себе. Или је имао трему од једне разбарушене Дијане из Лепеничке улице. Дјечак склопи очи да у себи понови пјесмицу, побједи Владислава и Аиду и покаже се пред Шевалом.
Пала слана, бијела сјаја,
врт од сребра сав,
Рундов гледа и у чуду
тихо лану АВ,
Поранила мала Дана,
гледа у тај сјај,
зове брата па га моли
"Тог ми на длан дај"
"То је слана лудо мала,"
викну братац њој,
"jесен дошла и расула
земљом накит свој",
Дана кришом лизну траву
Дал је слана баш,
И прекорно брату рече
"Ти ми нешто знаш",
А са гране, сав од слане,
врабац викну "Џив,
не зна Дана шта је слана,
па ко јој је крив"
- Могу ли ја, друже учитељу. Ја сам научила.
Као ударен струјом дјечак отвори очи и погледа по учионици другог три. Од цијелог разреда само је плавокоса Шевала из Соколовић Колоније гледала у учитеља Миленка Кењића и држала високо подигнуту руку са два испружена прста.
На Илиџи је почињала киша.
Пише: Жељко Пржуљ
