Прошло је годину дана и четири мјесеца од кад је цијели регион чуо за малену Милу.
Било је то неколико дана, односно недјеља страха, панике, неизвјесности, голе борбе за живот.
Био је почетак марта прошле године кад је Милин отац Марин Рончевић телефоном добио информацију из болнице у Америци да треба сакупити и платити минимално три милиона долара како би спасао живот своје млађе кћерке Миле. Боловала је од леукемије. Он први тад није мислио да је то могуће, пише портал 24сата.
Ипак, цијела Хрватска се поновно ујединила. За само неколико дана сакупљено је и више новца него што је требало, готово 40 милиона куна. Након сређивања цијеле папирологије родитељи су одвели своју цурицу по нову шансу за живот. И добила ју је.
– Хвала вам свима што сте се у оваквом броју одазвали, хвала људима, медијима, свим нашим пријатељима… Не знам шта више да кажемо. Сад је стварно доста овог циркуса и идемо у нове битке. Ми идемо да одрадимо своје. Хвала лијепо, људи – рекао је Марин Рончевић, отац мале Миле, прије лета у Филаделфију.
Други путници аплаудирали су породици кад су дошли на аеродром, а и малена Мила поздравила је све који су дошли да је испрате тихим “бок, бок”. Почетком новембра, након седам мјесеци у болници, силних тестова, лоших налаза, катастрофалних резултата, многих суза, непроспаваних ноћи, молитви и наде, успона и падова, затајења срца, храбра дјевојчица ипак је побиједила. Успјешно су јој трансплантовали коштану срж. Болест је ускоро почела да се повлачи.
– Мила је тренутно добро. Прошла је трансплантацију коштане сржи од донора. И засад је све више него у реду. Није се радило о операцији као таквој него о трансплантацији коштане сржи након постизања и одржавања ремисије у трајању од шест мјесеци. Трансплантација није операција него комплексан поступак који укључује припрему, тзв. кондиционирање, односно постизање услова за примање матичних ћелија донора, и потом поступак опоравка и зачетак стварања нових властитих обрамбених ћелија.
Чекали тренутак за повратак
Приликом цијелог процеса мора се боравити у потпуној изолацији јер не постоји никакав имунитет. Да би се дошло до трансплантације, болест се мора повући, што су они постигли током мјесец дана након доласка и одржавали готово пола године, прије Божића је испричао Марин за 24сата. Тад нико није ни сањао да ће цијели свијет покорити пандемија корона вируса.
Тад се Мила опорављала од трансплантације и још је била у болници. Међутим, пандемија се ускоро преселила и у Америку, тј. у Филаделфију, гдје су они били смјештени. Средином априла премјестили су их јер је постојала велика бојазан да ће управо тамо бити ново жариште. Страх је завладао цијелим свијетом, а они су само чекали тренутак у којем ће моћи да се врате кући. Мила је већ тад била одлично, леукемија је нестала. Ипак, због короне су сваки дан живјели у неизвјесности не знајући хоће ли уопште бити лета и да ли ће моћи да се врате. И крајем јула, прије мјесец дана, полетјели су према Хрватској.
Годину и четири мјесеца послије поновно су спаковали цијели свој живот у неколико кофера и кренули назад, али са Милом која је сад здрава. Цијела породица се срећно вратила кући. Родитељи су због цијеле ситуације замолили за разумјевање и нису хтјели да износе детаље. Само желе мир и нови почетак са својим анђелом.
