У јесен давне 1943, док цитав свијет гори у пламену рата, један дјечак, у једном селу на обронцима Романије и Равне планине добија симптоме неке његовим родитељима непознате болести. Температура, кашаљ, малаксалост обарају његово нејако тијело у постељу.

Отежана комуникација са Сарајевом, узрокована страхом од усташа и 'Талијана који би их могли пресрести ако се одлуче да га одведу "хећиму",  не оставља им много могућности него да покушају да га оздраве онако како су једино и знали, масирајући га ракијом, стављајући облоге од масти, ренданог кромпира, јаја и молећи се Богу...

Нажалост, ни сав труд, ни родитељска љубав, ни Бог не учинише његово стање бољим, пропада и копни свакодневно и све указује да је питање дана када ће се десити оно најгоре. Вијест се брзо проширила по селу и дошла до њиховог комшије домаћина, из старе беговске породице Об'ођаш.

Познавао је дјечаковог оца од рођења, одрасли су заједно и увијек се налазили један другом, и у добру и у злу.

- Оседлај ми коња, нареди најстаријем сину, а ти ханума испеглај кошуљу и спреми ми онај фес што носим кад идем у Сарај'во.

Куда ће и због чега није се смјело питати.

Није отишао далеко...

- Оооо Данило, зачу се глас пред кућом Цицовића.

- Помоз' бог и мерхаба.

- Мерхаба и бог ти помог'о, Сафете, којим добром јутрос - упита Данило.

- Чуо сам, вели Сафет, да ти онај мали 'ајван слаб па се мислим прије ћемо ја и ханума проћи до на чаршију него ти и Јованка. 'Талијани нас не дирају, а рахметли дајџа ми је крвљу задужио Хрве, моремо проћи испод њи'овије кућа да нас не напа'ну...

Не размишља се Данило задуго, тада се и није морало, ријеч је била највећа гаранција, скупља и од саме главе. Придигоше дјечака, обукоше му димије, на главу убрадише ћенар, полегоше у дрвена колица и недуго затим стари дедо и нена одоше пјешице за Сарај'во...

Комшијска помоћ и 'ећимово знање "медецине" учинише чудо, дјечак оздрави, стаса у младића, ожени се, доби кћерку и два сина, постаде домаћин к'о и отац што му је био и никада не заборави човјека који му је спасио живот...

Године су пролазиле, рат је бивао све даљи, он све старији, дјеца му одвећ велика, поженили се и поудали, добио унуке, изгледало је као да ништа не може пореметити хармонију свакодневнице.

Јун 1992., поново гори пламен рата, овај пут није захватио цијели свијет, али јесте Босну.

Погинуо је Дида, у глави му непрестано одјекују ријечи рођака који му је саопштио да је његов најстарији син, његов првијенац изгубио живот, на Требевићу, планини између Пала и Сарајева, у борби прса у прса.

Сједио је и ћутао, подносећи то онако горштачки, жене су ту да кукају, а мушкарци тугу не показују, срамота је то ваљда... Пазио је да нико не види сузу која се котрљала из десног ока, сузу која је у себи носила стотине јаука, сузу која је била тужнија од саме туге.

Тог јуна '92. муслимани су још били како на Палама, тако и у његовом селу. Стари бег је већ одавно преселио на ахирет, ту су његови синови, снахе, унучад...

Неки локални "нечо'ек", Србин и рођак протури муслиманима причу како је Миланко љут, како морају бјежат', како је рекао да камен на камену неће остати од њи'ових кућа. Добре вијести се шире брзо, а рђаве још брже, па тако стиже абер и до њега.

Опреми се и дође пред продавницу на Витезу, продавницу коју је држао Омер Об'ођас , најугледнија глава ове фамилије.

Не би Омеру драго и свеједно, зна га, зна да је честит, ал' исто тако зна и да је пријеке нарави, шта ако су гласине које круже истина...

- Зибо, одазва жену, испеци кахву и дедер ракију, ево дош'о комшија Миланко.

Пољуби га три пута, изда му саучешће, заћуташе обојица, зајеца она тешка, непријатна тишина...

- Садили сте љетину Омере, видим осам сијена изнад штале, фала богу би родна година - проговори први Миланко.

- Јесмо мој комшија, биће за мала дости, а да претекне једно и за продати - кратко ће Омер, избјегавајући да га погледа у очи.

- Омере, да ти одма' велим што сам дош'о, Дида ми је погин'о ко што и знаш, нисте томе криви ни ви, а ни ја и док је мене жива, длака вам с главе неће фалити, ако неко проба да науди вама, зато што сте друге вјере, море, ал' преко мене мртва.

- Хаман Миланко, зар мислиш да нам је тако нешта пало на памет - изговори Омер, дрхтавим гласом, док у себи осјети олакшање.

- Наше су куће вазди живјеле у хаиру и Диде ми је жао ко мога дјетета. Од Уса и Салема га никад нисмо одвајали.

Знао је он и одма' да је Миланко поштен и частан човјек, ал' опе' рат је, никад не знаш у шта ће се ко претворити. Попише каву и ракију и то би задњи пут да су се видјели.

Недуго затим муслимани одоше за Сарај'во, у сузама се растајући од комшија, пријатеља, кумова...

Миланко се упркос позним годинама јави као добровољац и би рањен на Ораовицама у јуну 1993, пар дана послије синове годишњице.

Пребачен је у Војну болницу Коран, доктори су били оптимистични, јак је, здрав, остаће жив ако буде хтио да се бори...Умро је за пар дана или је боље рећи изабрао да иде за Дидом.

Врати дуг живота који је имао, не опогани срце мржњом и показа шта значи чојство и јунаштво.

Хвала ти на томе, мој ђеде... Вјечна ти слава и хвала.

Нека нам ова истинита прича буде наравоученије да је све освећено и пресвећено, да не бројимо жртве, да не враћамо више крв за крв, да једном за свагда сви устанемо и поклонимо се сваком невино изгубљеном животу.

Тако, и само тако, ћемо дјеци у аманет оставити бољу будућност, будућност без мржње, зла и подјела, будућност какву ми нисмо имали...

Аутор: Давор Цицовић

*Став аутора не одражава став редакције портала Катера.