Међународни дан матерњег језика прилика је да се подсјетимо на свој, српски језик и писмо, њихов значај и наш однос према њима.

Овдје се мисли на стандардни језик, који - да би успјешно служио својим јавним функцијама: средство споразумијевања, оруђе националне културе, темељ самобитности и самосвојности (да не кажем “идентитета”!) - мора бити утврђен правилима граматике и правописа, нормиран, јединствен, који је изнад сваког народног говора, другачији од сваког дијалекта и зато га треба учити, знати и његовати. Нико се, дакле, не рађа са стандардним језиком.

Ми, међутим, већ педесет година све мање учимо свој језик, иако нам је генијални реформатор Вук Караџић оставио најсавршеније писмо - српску ћирилицу и фонетски правопис (један знак за један глас), по којем - како је он говорио “свако може научити да чита и пише од ручка до вечере, чиме је задивио културну Европу.

- Уз то, наш реформатор је дигао народни језик на ниво стандардног (књижевног) језика и тиме (због вишевјековног ропства неписменим масама) фантастично скратио пут до писмености и културе. И то је јединствен примјер.

Национално самопоништавање

Ми смо, међутим, Вуку вратили низом јединствених или врло ријетких примјера националног самопоништавања.

- Прво, напустили смо своје традиционално писмо - ћирилицу и прешли на туђе - латиницу (довољно је само погледати јавне натписе на нашим улицама) - Друго, најезда страних ријечи, претежно енглеских, којима су наши медији широм отворили своја врата, без потребе и контроле запосјела је српски језик, баш као и страни војници српску земљу. Оглушили смо се о завјештање родоначелника наше нације Стефана Немање: “Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио.” Нисмо слиједили ни великог Кочића, који се на смрт и живот борио за чистоту и љепоту српског језика. Да невоља буде већа, Кочић је бранио наш језик од странаца (аустријске администрације), а данас га кваримо - ми!

Промашене реформе

У српским школама, деценијама урушаваним промашеним реформама, српски језик (граматика и правопис) уче се углавном у основној школи, дакле само најосновније, а научити се не мора ни толико, у средњој школи предаје се само књижевност. Данас све више без читања књижевних дјела. Какво знање се ту може очекивати? Зато су критеријуми оцјенивања укинути. Како другачије објаснити да је у једној средњој школи у сусједном граду од 25 ученика било одличних - двадесет пет !!!

Полуписменост “зацарила” на јавној сцени

Наши медији, некада узори правилног језика и лијепог говора, претворили су се у своју супротност, у највеће квариоце језика и говора. А могли би, нарочито телевизија, с обзиром на моћ утицаја - бити не само у служби његовања језичке културе него и подизања опште културе, образовања. Они, међутим, данас претежно промовишу примитивизам и неукус.

Никада до сада се српски језик није мање учио, а никада више људи није јавно говорило и писало. Зато је полуписменост “зацарила”“ на јавној сцени. Несхватљиво је колико се из скупштинских дворана могу чути погрешни падежи, неправилни глаголски облици, оскудност рјечника, неспретност у организацији реченица, поштапалице, “акања” разних врста.

“После изгубљеног језика нема народа”

С распадом Југославије драстично је смањена територија на којој се говорило српски; смањен је и број говорилаца. На удару глобализације нашли су се нарочито мали народи. Извјеснију будућност могу имати само они који свој језик воле, уче, знају, чувају. Само тако можемо сачувати и себе као народ. Јер, језик и народ имају исту судбину. Стефан Немања је упозоравао: “После изгубљених ратова, остаје народ. После изгубљеног језика - нема народа” То се десило Хазарима, који су, не сачувавши језик, престали да постоје као народ. То се пред нашим очима десило Лужичким Србима! На другој страни, чудесну моћ језика у очувању народа показали су Јевреји. Десетинама вијекова расути по свијету, нису запоставили ни заборавили свој језик. На крају су се вратили у Јерусалим као народ!

Крајње је вријеме да држава (власт и институције) створе материјалне услове угледа давно скрајнутој школи и достојанство омаловаженим наставницима. Успостави реалне критеријуме за оцјењивање знања ученика и уведе конкуренцију памети - умјесто поклањања оцјена и куповине диплома.

Незнање нас је срозало, само знање може да нас унаприједи. То захтијева мобилизацију свих. Ако желимо да нас буде!

Аутор: Милорад Телебак