Милунка Савић, за многе српска Јованка Орлеанка, најодликованија је жена у историји ратовања. У војску је ступила током балканских ратова, 1912. године као Милун Савић. Претварајући се да је мушкарац заштитила је брата од мобилизације. Након што је рањена у Брегалничкој бици 1913. године – први од укупно девет пута – Милункин стварни пол је откривен, али није избачена из службе, те се током Првог свјетског рата борила под својим правим именом.

Рођена је 1889. године у селу Копривница, у близини Рашке. Била је образована, говорила је француски и њемачки и уживала је свјетско признање за своје подвиге. Међутим, у Србији Милунку Савић никад нису посебно цијенили.

Иако је годину дана након што је ступила у службу откривено да је жена, због храбрости коју је показала у борби током балканских ратова добила је чин каплара. Затим је дошао Први свјетски рат и Милунка је распоређена у чувени "Гвоздени пук", најелитнији Други пук српске војске "Књаз Михаило". Борила се у многим биткама, а за јунаштво демонстрирано у Колубарској бици одликована је златном медаљом за храброст "Милош Обилић".

Фото: Wikimedia commons/ Јавно власништво

У јесен 1915. године у Македонији, Милунка је задобила тешке повреде главе и тако повријеђена повлачила се преко Албаније. Након неколико мјесеци лијечења на Крфу вратила се на Солунски фронт гдје је учествовала у биткама током љета и јесени 1916. године.

За показану храброст у борбама 1917. године престолонасљедник Александар Карађорђевић одликовао ју је златном Карађорђевом звијездом са мачевима, а убрзо потом стигло је и признање француске војске – Легија части V степена. Касније је добила и француски Ратни крст и официрску Легију части. Милунка Савић је прва жена икада одликована француским орденом Ратни крст. Носилац је и споменица ослободилачких ратова од 1912. до 1913. године, Албанске споменице, као и Споменице ратова за ослобођење и уједињење. Такође је понијела британски Орден светог Мајкла, као и руски Орден Светог Ђорђа Побједоносца.

Одликовања недостижна многим војницима добила је јер је била изузетно прецизан бомбаш и успјешан јуришник – а касније и командант. У бици на Црној ријеци заробила је 23 бугарска војника, али их није убијала, јер се, како је говорила, борила за живот, а не за убијање непријатеља.

Ова храбра и правична жена изазивала је дивљење савезничких војника у чијим редовима није било жена. Врховна команда свих војски Антанте је 1918. писмено похвалила јунаштво нареднице Милунке Савић. Похвале су стизале и од пријатеља Арчибалда Рајса, швајцарског форензичара, затим адмирала Емила Гепрата, комаданта Француске војске у Тунису и градоначелника Туниса, као и генерала Франша д’Епереа, комаданта Солунског фронта.

Фото: Youtube/ Screenshot/ РТС

Послије Великог рата, Милунка Савић радила је у Босни и Херцеговини различите послове – била је куварица, затим болничарка, а радила је и као фабрички радник на прегледању војних униформи. Удала се 1923. године у Београду за Вељка Глигоровића кога је упознала у Мостару, гдје је била предложена за почасног директора мостарског затвора. Са Глигоровићем је добила кћерку Милену. Поред Милене, имала је још три ћерке – Вишњу, Радмилу и Зорку – које је усвојила и сама их подигла, с обзиром да је брак са Глигоровићем био кратког вијека. Захваљујући помоћи сабораца, 1929. године успјела је да се запосли као чистачица у Хипотекарној банци у Београду, гдје је провела највећи део радног вијека. Осам година касније је унапријеђена – постала је чистачица канцеларије директора банке. Иако никада није превише добро живјела, поред своје деце, Милунка Савић је успјела да ишколује још око 30 дјеце из села Копривница.

За вријеме Другог свјетског рата Милунка је у Београду водила малу болницу за ратне рањенике, а прича се да је 1942. одбила позив нацистичког колаборационисте Милана Недића да присуствује банкету који је организован за њемачке официре и генерале.

Након Другог свјетског рата радила је као чистачица у београдским кафанама, 1945. године коначно добила пензију, а 1972. од града Београда, а на иницијативу Пека Дапчевића, некадашњег начелника Генералштаба Југословенске народне армије, добија и мали стан на четвртом спрату у згради која није имала лифт. У овом стану је наредне године и умрла, у 84. години. Иако је било најављено да ће Милунка Савић бити сахрањена у Алеји великана, то се није догодило. Сахрањена је у породичном гробу на Новом гробљу.

С обзиром да ниједан историчар није написао биографију Милунке Савић, ријетко се помињала у уџбеницима историје, а дуго је није било ни у српским музејима. Подигнут јој је само један споменик, у Јошаничкој Бањи.

Фото: Youtube/ Screenshot/ РТС

Французи су је, са друге стране, увијек више цијенили. Тако су и 2011. године, у музеју отвореном са идејом да се сачува сјећање на хероје Првог свјетског рата, изложили и фотографије и ордење Милунке Савић, српске Јованке Орлеанке, како су је називали. Убрзо потом је, чини се, и српско друштво почело да препознаје величину ове храбре жене и почело да исправља вишедеценијску неправду која јој је нанијета. Радио Телевизија Србије је 2012. године у емисији "Квадратура круга" емитовала причу о Милунки Савић, а наредне године припремила је и емитовала и документарно-играни филм "Милунка Савић – хероина Великог рата". Овај филм је снимљен поводом 40 година од њене смрти, а за епилог имао је то да данас Милунка Савић почива у Алеји великана, гдје и припада. У међувремену је завршена и обнова њене родне куће. Такође, данас улица у Београду у којој је Милунка живјела носи њено име.

Милунка Савић није једина жена добровољац на Балкану током Првог свјетског рата. Било их је још двадесетак, што из Србије, што из других земаља – сусједне Словеније, Македоније, Црне Горе и Грчке, али и из Енглеске, Аустрије, Швајцарске, Холандије, па чак и Америке. Већина њих су биле болничарке, али било је и жена војника, попут Милунке Савић, што је било револуционарно. Енглескиња Флора Сандерс, била је са Милунком у елитном "Гвозденом одреду", а на Солунском фронту истакла се као командир у борбама код Горнићева и Кајмакчалана. "Црногорска вила" Василија Вукотић, ћерка чувеног сердара Јанка Вукотића, била је једина жена која се борила у Мојковачкој бици. У рату је српским војницима помагала и наша позната сликарка Надежда Петровић, радећи као болничарка.

Све су ове жене, у којој год да су улози биле у рату, заборављене – сјетимо их се тек понекад, кад залутамо на позоришну представу у којој се помињу или налетимо на документарни филм о њима на неком мање гледаном каналу, у мање популарном термину. Све су ове жене заборављене од стране друштва у чије су ратове улагале надљудске напоре.