Ако си шворц, купи кифлу и јогурт. Ако имаш марку више, купи бурек.
Е,па, више није тако! Пите су постале луксуз, а не доручак који је могао да приушти сваки физиканер. Сада брундамо и када купујемо кифлице, и то без јогурта. И псујемо минималац.
Економске теорије оставите за научне скупове и факултете. Грађани Републике Српске виде само да им је још једном све поскупило од 1. јануара. Послије короне, Украјине и Газе, газде и газдурине нашле су нови разлог да нам стежу свилен гајтан око врата; то је повећање најниже плате са 700 на 900 марака. Може им се. Нико нема да провјери коме су стварно порасли трошкови пословања, коме су отказани инострани уговори, ко је уистину морао да отпушта раднике, а ко је одлучио да поново заграби у мутном. Профитерски.
Држава ћути јер је добила оно што је хтјела, а то је више пара од пореза и доприноса. Јер није исто када их плаћате на 700 и на 900 марака. Милиони од наших плата су им насушно потребни да би закрпили рупетину у буџету, како би могли да наставе да глуме економску стабилност Републике Српске. Истовремено, економски дупло јача ФБиХ минималац је повећала на само 619 КМ.
Шта су добили радници у Српској, због којих је наводно повећан минималац? Номинално – дупло ништа. Оних 200 марака разлике унапријед им је појела инфлација, или ће баш за толико да добију мање у коверти. На крају ће још у минус, све због бриге предсједника за њих. Остаје вјечно питање да су предсједника обманули када су га савјетовали да шокира минималцем од 1.050 КМ, па да попусти на 900, или је сам улетио у лијепу причу о највишем минималцу у региону, у односу на просјечну плату.
Какав „Маршалов план“, ми смо економско чудо невиђено!
Стварност је да смо се пружили дуже него што нам је дуг јорган. То значи да су народу у сред зиме голе ноге, а да су се влада и добростојећи послодавци прекрили преко главе. Ћуте ли ћуте јер су и једни и други недостајуће милионе узели управо од купаца (читај народа). Ако то нисте могли да спријечите, 900 марака представља медвјеђу услугу народу.
Ако је то брига за нас, каква ли ће тек бити небрига.
Аутор: Слободан Попадић
