Мало је историјских података о Јелени Гатилузио, жени деспота Стефана Лазаревића. Послије три године истраживања његовог живота, књижевница Ана Атанасковић важан дио историје приближила је свима. Њен роман "Змајева жена" руши предрасуде о снази жене, али и снази државе у вријеме слично данашњем, када Србија мора да балансира између истока и запада.

"Србија судбински, вечно лебди између две стране. Владар се после битке код Ангоре окреће Византији и прави отклон од Отоманског царства, истовремено Јеленина сестра, као жена регента Константинопља, користи прилику да је споји са младим великашем. Веридба се догодила. Она, са својом титулом, уноси Византију у Србију".

Деспот Стефан, син кнеза Лазара и кнегиње Милице, започео је врло млад да уз помоћ своје мајке влада Србијом као кнез. Од Ангорске битке 1402. године, као деспот, а по добијању титуле отпутовао је на Лезбос. Тамо се вјерио са ћерком господара острва Јеленом Гатилузио.

О овој дами племенитог рода има доста података прије него што се срела са стаситим српским витезом и владаром. Да ли је умрла, вратила се на сунчано грчко острво из тадашње српске престонице Крушевца или се можда замонашила, није познато.

- То се десило у години када се господин Стефан жењаше - додао је писар у повељу кнегиње Милице и тако усмјерио пажњу историчара на једну страну.

И на моју машту. Доста је контроверзи и роман је заиста био изазов, јер нема много података. Са Јеленом Анжујском о којој сам такође писала је било тешко, јер је проглашена за светицу, то је велика одговорност. Са Јеленом Гатилузио велика слобода, прва сам која пише о њој, па је изгледно да ћу код многих створити наратив који је јак, али није историјски потврђен, такође велика одговорност - каже ауторка.

Једина музика на Стефановом двору - литургија

Направила је савршен психолошки профил Стефана Лазаревића који је рано остао без оца, посебне личности српске историје, човјека који је стварао државу, тешко је бити насљедник такве громаде. Кроз Стефана читамо и његов однос према жени, отац му је у аманет оставио мајку удовицу и сестре без заштите. Једна је завршила у турском харему.

Атанасковићева је имала велику одговорност да представи његову личност кроз сусрет са женом вреле, дијелом и пиратске крви са острва Лезбос. Женом која је крвљу блиско повезана и са царском династијом Палеолога који су владали Ромејским царством, односно Византијом.

- Ушла сам дубоко у његову личност, покушавајући да га разумем. Прво сам истраживала тврдњу Александра Тешића о ''тешком Стефановом карактеру''. Отац гине у бици, мајка прихвата вазалство, сестра одлази у харем, зато рано одраста и прихвата обавезе одраслог мушкарца. Вансеријски васпитан и образован за оно време, витез пар екселанс, што је доказао на многим бојиштима, а у себи носи тугу коју изражава кроз писање. Величанствен је, јер успева да се издигне над искушењима.

Упитана да ли је заиста музика била забрањена на двору деспота Стефана Лазаревића или је то фикција, ауторка каже да је пронашла више историјских извора који тврде да деспот није трпио галаму.

- Био је изузетно строг и посвећен вјери. Једина музика на двору деспота Стефана су биле литургије.

Очекивања од деспотице Јелена

На његов двор ставила је и важну, историјски потврђену, просветитељску мисију, људе других култура и језика чије су се књиге преписиване.

- Скупљао је књиге и писао и волео све људе који се баве писањем, од Хиландара, преко Бугарске или Венеције. Свакако ренесансна и свеобухватна личност која жели да писану реч и знање пренесе сопственом народу. Можемо рећи да је први београдски градоначелник који је град подигао из пепела и направио престоницу достојну сваке европске, у којој су се слушали и читали многи језици.

Својеврсна биографија Деспота Стефана Лазаревића написана је у форми женског романа. Колико год била слободна, дивља и образована Јелена Гатилузио морала је да се спакује у огртач српске деспотице и да макар у јавности - ћути. Прошло је доста вијекова од тада, али се много ствари није промијенило.

- Потрудила сам се да кроз историјске чињенице прикажем тај женски доживљај. Деспот Стефан је главни лик, али ипак су њене перцепције изнад. Како проживи свој живот жена од које се очекује много? И од супруга и од околине. Како је жени витеза Реда змаја од које се тражи да произведе наследника? Производња је права реч, јер се то очекивало од жене. Ни данас се није променило. Неразумевање каква патња може да стоји због очекивања околине данас је иста. Технологија се мења, али односи остају исти вековима.

Важна политичка порука романа

Роман Ане Атанасковић има и политичку поруку. Деспотова љубав према родној груди по којој се проливала крв предака не престаје ни у једном моменту. Љубав према Србији понекад се чини и јачом од љубави према жени, на граници између истока и запада.

- Његова сестра Оливера Лазаревиће каже да га мора размети ''јер он овој земљи мора да да сво своје семе'' да мора да га буде увек и свугде, од Сребренице до Будимпеште. Покушала сам да опишем колико је то утицало на некога кога воли. Улазак у Ред змаја имао је различите реакције. Део властеле није прихватао савез са угарским краљем Жигмундом. На Стефану је било да добро балансира. Имао је вазалски однос, али са друге стране добијао је градове на управљање, Србија се поново шири. Са друге стране балансира са Бајазитовим синовима и својим братом. То је у ствари главна политичка нота његовог живота и важан део романа.

Деспот чији је Бог - љубав

Историографи не могу да се сложе коме је деспот Стефан Лазаревић посветио пјесму "Слово љубве", брату са којим је био у сукобу, сестри која је била у туђини или својој жени? Ауторка се, наравно, одлучила за варијанту која је у функцији њене приче. Пјесма је жива и у роману, а прије свега је, како каже, огледало душе коју смо, као народ, срећом имали на челу средњевјековне државе.

- Пресрећна сам што сам изнова осветлила ту песму. У средњој школи се не може разумети њена дубина. Док сам писала, одушевила ме је на посебан начин својом једноставношћу и лепотом, али пре свега дубином. Види се колико је српски деспот био верујући човек и колико је истински веровао да је љубав Бог и да све произилази из ње. Не знамо поуздано коме је посвећена, али делује као да је свима нама. Држави и народу.

Атанасковићева додаје да су јој многи читаоци пренијели да су избрисали границу између маште и историје, што је велики комплимент.

Послије романа "Моја љубав Никола Тесла", у коме је, такође кроз жену, отворила срце научника који је унаприједио цивилизацију, ауторка овим романом код читалачке публике, али и књижевне критике, руши предрасуде које носе романи историјске фикције.