Подизање конака и успостављање монашког скита у Челебићима, вјерују мјештани, нови је почетак за овај прелијепи и нажалост напуштени крај.

Деценијама након Другог свјетског рата села на живописном платоу кањона Таре била су, највише због идеолошких разлога, прилично запостављена.

Челебићи су крајем педесетих година прошлог вијека изгубили статус општине, у коју су биле укључене и мјесне заједнице Заваит и Мештревац, а онда су се због све лошијих услова за живот и слабе повезаности са педесетак километара удаљеном Фочом села почела празнити.

У потрази за бољим животом, народ са овог планинског краја највише је одлазио пут Београда, тако да данас мјесну заједницу Челебиће насељава тек неколико стотина становника.

Освештање монашког скита окупило је велики број вјерника. Уз звона са цркве, челебићким брдима и планинама одјекивала је гусларска пјесма:

"Ђе се муње с облацима боре и ђе свићу најсјајније зоре, ђе је образ од живота пречи, ђе се рана ранама лијечи, ђе се српство чува у в'јекове, то се мјесто Челебићи зове".

Челебићи су добили монашки скит гдје ће се свакодоневно Господу узносити молитва, а како је истакао Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом, молитва је најважније оружје у борби против искушења, непрестана потреба, не само монаха, већ сваког човјека.

Предсједник Црквене општине у Челебићима Љубомир Тодовић каже да народу овог краја, који је много страдао због вјере, крста и нације, оснивање манастирског скита много значи.

- Први свјетски рат - масовна стријељања на Шуковцу и код болнице у Фочи, а затим 34 солунска добровољца. Други свјетски рат - више од 20 људи је одлежало крваве тамнице мучеништва због нације и вјере и одржања овог краја - истиче Тодовић.

Он подсјећа да је велики број бораца са Челебића страдао и у посљедњем рату за одбрану Републике Српске.

- На овом подручју се није ратовало, али је са ових мјесних заједница изгинуло много људи, стизали су и до Сарајева, Невесиња и свугдје да помогну - навео је Тодовић.

Челебићанин Миленко Ружић, који живи у Фочи, истиче да је школа у Челебићима, која данас не ради, још прије 30 година имала 500 ђака.

- Била је некад општина овдје, било је народа, али су тешки услови живота допринијели да одселимо одавде, највише нас је отишло у Београд. Овај крај је богат шумом и рудом, још 1938. године су радили рудници, Енглези су на коњима у Фочу гонили руду, а и сада се нешто ради око покретања рудника. Највише нас је одселио лош пут - каже Ружић.

Радојка Радовић, једна од малобројних који су остали да живе у Челебићима, наглашава да су много срећни због доласка монахиње Минодоре и изградње конака.

- Како се не бисмо радовали када се састане народ. Ово нам много значи, јер ријетко се на Челебићима окупи оволико народа - истиче Радовићева.

Мјештанин Миломир Лечић нада се да ће монашки скит брзо прерасти у манастир.

- То ће допринијети да Челебићи буду познатији, другачије ће то звучати, а онда ће ваљда и пут бити мало бољи - каже Лечић.

Витомир Тодовић, који је од почетка учествовао у градњи конака и помагао у радовима, наводи да је ово сада прави почетак за Челебиће и темељ да се народ врати Богу и Цркви.

- Када такве темеље ставиш, када се тако утемељиш у Христу Господу, онда све остало лакше иде, онда ће полако почети и народ да се враћа. Чудо ће се десити, велико чудо ја сам сигуран. Ја бих желио сваком крају, сваком кутку намучене православне земље да се овакав темељ стави, да овако крене - одушевљен је Тодовић.

Митрополит дабробосански Хризостом најавио је да је освећењем монашког скита почела акција за обнову челебићког Храма Успења Пресвете Богородице.

- Радујемо се и веселимо да је Господ дао нови почетак и позивам све вас из Челебића да се организујете да овај свети храм, али и ово село, да све то обновимо. Био бих себичан и неваљао владика ако бих вам само казао обновите храм, а да вам не кажем обновите ваше село, куће, домаћинства, насљедство ђедова и прађедова. Немојте их напустити, заборавити, презрети, тиме сте презрели све ваше претке- сваки ваш дом, свако огњиште заслужује поклоњење, поштовање и жртву - поручио је владика.

Конак монашког скита у порти Храма Успења Пресвете Богородице на Челебићима, уз благослов митрополита, подигнут је захваљујући великом подвигу монахиње Минодоре.

Како је и сама раније истакла, она велику духовну помоћ има од Свештеномученика Момчила Гргуревића, свештеника из Челебића који је мученички, одсијецањем главе, пострадао у јесен 1945. године са још 17 младића из тог краја.

Митрополит је најавио да ће након обнове храма у Челебиће бити враћене мошти свештеномученика Момчила Гргуревића, које данас почивају у цркви на Велечеву код Фоче.