Безвремени стихови Алексе Шантића пркосе времену, а сјећање на великог пјесника, осим његове Херцеговине, са посебном љубављу и пијететом чувају у мјесту Алекса Шантић крај Сомбора, које је названо по великом српском пјеснику.
Ово мјесто су прије више од једног вијека основали солунски добровољци које је краљ Петар Први, након Првог свјетског рата, из Херцеговине, Лике, Кордуна, Баније и Босне доселио у Војводину на "голу земљу" и који су ту започели живот ни из чега.
По доласку, док су се навикавали на ваздух и воду која им није одговарала, градили прве куће "набијаче", често уцјењивани од локалних зеленаша, те учили да обрађују равницу, солунци су одлучили да пусту пољану, коју је локално становништво звало Шари, преименују.
Душан Вулић, предсједник Удружења потомака и поштовалаца ратних добровољаца 1912-1918. "Краљ Петар Први", каже за Срну да су постојала два приједлога.
Солунци Личани хтјели су да се село зове Никола Тесла, али су превагнули Херцеговци, којих је било више, па је тако село добило назив.
- Шантић је почео да се насељава 1921. године. Моја и још четири породице доселиле су из Мостара. Остало је било Требиње, Невесиње, Билећа... - наводи Вулић.
Он истиче да потомци солунаца носе изражену горштачку црту и да су веома поносни на своје поријекло.
- Моји родитељи су рођени овде. Ми смо, како ја кажем, Срби из Херцеговине који живе у Војводини - каже Вулић.
Он напомиње да је село много пострадало за вријеме Другог свјетског рата, када су мјештани депортовани у логоре у Мађарској, а куће насељене Мађарима са Карпата.
- Наше су похватали, не само у нашем него и у осталим местима добровољачким, и отерали у логоре. Нико није убијен у тим логорима, али је море деце и старих помрло због услова живота - истиче Вулић.
Након рата, народ се поново вратио на голу земљу, јер је све било похарано и опљачкано, а село је изнова почело да расте, мада је због свог историјата у великој мјери било у немилости тадашњег режима.
- Они су, када су се вратили, прикупили средства, купили циглу и хтели да граде цркву. Нису им дали да је праве и цигла је растурена. Али, прије двадесетак година црква је подигнута. Струју смо добили тек 1958. године, али удружења добровољаца су прогласили националистичким - прича Вулић.
Он указује да је село доживјело свој процват за вријеме рада комбината, а да се сада поново бори са проблемима транзиције и одласком младих.
У Основној школи "Алекса Шантић" све је мање ученика, али сви они имају јасну свијест о свом поријеклу и значају српског пјесника чије име носе њихово мјесто и школа.
- Тако је и тако остаје. Остајемо овде са Шантићем у срцу - истиче Душан Вулић.
