Мој син је са 13 година постао овисан о коцки и другим играма на срећу. Најприје је попустио у школи, онда почео да лаже, краде ми новац, постаје све непослушнији и агресивнији.

Овако је започела своју тешку исповијест мајка из Бијељине, када се за помоћ обратила Омбудсману за дјецу РС, како би и себе и своје дијете избавила из пакла у којем су се нашли.

Како је испричала, њен син је бјежао са часова да би ишао у коцкарницу у близини школе. На тим игрицама је понекад добијао новац, што му је, каже, било оправдање да се исплати коцкати.

– Муж, од којег сам се развела, такође је имао проблем с алкохолом и коцкањем. Када је преминуо, син је почео да га опонаша, сматрајући да је добро ићи у коцкарницу и пити, јер је то и тата радио. Била сам љута на цијели свијет и у великом страху да се мој дјечак, који је  тада имао 13 година, неће извући из канџи коцке и игара на срећу – признала је несрећна жена.

У институцији Омбудсмана за дјецу РС наглашавају да ово није усамљен случај, те да је појава учешћа дјеце и младих у играма на срећу забрињавајуће присутна како у објектима у којима се приређују игре на срећу и кафићима са постављеним терминалима, тако и кориштењем разних интернет платформи.

– Недавно смо објавили Посебан извјештај о дјеци и младима и играма на срећу, а у анкетирању је учествовало укупно 418 средњошколаца из 29 средњих школа у РС. Од тога, 65 анкетираних, односно 16 одсто, изјаснило се да играју неке од игара на срећу, а 36 да посјећује кладионице, неки од њих чак и свакодневно – каже за Српскаинфо омбудсман за дјецу Драгица Радовић.

Додаје да се, међу разлозима за коцкање, најчешће препознају забава, узбуђење и досада.

– Не смије се умањити ни значај утицаја модела понашања вршњачке групе, али и одраслих. Повећању броја младих који учествују у играма на срећу доприноси и то што су оне лако доступне, што многи млади копирају модел понашања одраслих у властитом породичном окружењу, те одсуство одговарајуће пажње и реакције надлежних у друштву. Ту је и веома привлачна идеја да ће играма на срећу веома лако и брзо стећи новчани добитак, без уложеног труда и рада, а за адолесценте је познато да у том периоду одрастања желе све и желе одмах. Чињеница да живимо у земљи у којој већина становништва живи испод границе сиромаштва, додатно утиче на повећање учешћа и одраслих и младих у играма на срећу – објашњава Радовићева.

Према њеним ријечима, истраживања показују да је у високом проценту регистрованих одраслих овисника било које врсте присутна дисфункционалност породичних односа.

– Важно је да родитељи активно учествују у животу своје дјеце, да знају гдје, како и с ким дијете проводи своје слободно време. Школе и шира јавност могу организовати веома квалитетне програме едукације о овом проблему, али се успјех не може очекивати без позитивне породичне подлоге и пуне подршке родитеља – поручује Радовићева, напоменувши да у РС не постоје свеобухватна истраживања о присутности појаве учешћа дјеце у играма на срећу од стране било којег системског субјекта заштите ове популације.  

А посљедице коцкања су вишеструке, и то у свим сегментима дјечјег одрастања. Прије свега, ту је потенцијална опасност од развијања болести зависности, јер патолошко коцкање спада у зависност која се најтеже третира.

– Код дјеце и младих је нарочито присутан мит да се коцкањем долази до лаке и брзе зараде. То директно проузрокује поремећај осјећаја вриједности за новац, а ту је и проблем што дјеца и млади све више времена проводе у виртуелном свијету, те што на интернету могу врло лако открити разне игре клађења и игре на срећу – истиче Радовићева.

Психолози упозоравају да је, у погледу превенције, нужно да родитељи дјецу уче здравим навикама живота, како би за оне лоше остало што мање простора.

– Овдје није ријеч о забрани употребе интернета, него научити младе да сврсишодно користе одређене садржаје. Родитељи треба да уоче колико лоше навике дјецу окупирају и удаљавају од образовања, спорта, културе, креативности – објашњава за Српскаинфо психолог Александар Милић.

Истиче да напредак технике, информатике, телефоније, интернета, разних видова игрица, привлачи дјецу и омогућава им да се навикавају да на тај начин проводе вријеме.

– Временом, добијамо психички деконцентрисано дијете, које почиње бити неефикасно, агресивно, које има нарушен контакт с родитељима. Ова зависност веома је интензивна, а додатно је усложњава то што собом повлачи трошење новца. Далекосежне посљедице огледају се у разарању функционалности у професији, приватном и породичном животу – истиче Милић.

Додаје да је то већ пут изласка из породице на улицу.

– А онда се дијете повезују са лошим групама и дружи са онима који су такође на путу ка зависности. Таква дјеца су склона деструкцији, крађи, родитељи некад морају да се задужују, да би вратили њихове дугове. То води ка уништењу породице – упозорава Милић.

У случају дјечака из Бијељине, а у свеобухватној реакцији Омбудсмана за дјецу РС, најприје је остварена сарадња са школом, чији је тим предузео мјере појачаног и континуираног надзора над његовим понашањем.

– Када је ријеч о адекватном кориштењу слободног времена, дјечак је показао интересовање за учешће у раду сеоског ловачког друштва, што му је хоби, а што је доведено у корелацију са школским успјехом и одустајањем од апарата. Током наредног љетног распуста ангажован је преко омладинске задруге да ради лакше послове, који су му омогућили  зараду да купи патике и мајци врати новац који је својевољно узимао. Препоручено је да настави да се бави спортом, односно џудоом, који је због коцкања напустио. Према брату са сметњама у развоју почиње да показује изузетну емпатију и љубав. Дјечак, који сада има 15 година, завршио је девети разред са добрим успјехом и уписао је средњу школу – наведено је у Посебном извјештају о дјеци и младима и играма на срећу.