Видим, на тротоару контејнер за ђубре. Над њим нагнута млада жена у уфлеканој хаљини, која памти и боља времена. Нешто гледа. Некоме нешто говори.

Видим, из контејнера излази тамнопута дјевојчица дуге коврџаве косе. Она личи на Ботичелијевог анђела. Израња из ђубрета као мала Венера из шкољке и мутне морске пјене коју је избљувао град.

Дјевојчица каже мајци: „Нема…“

Има ли краће и страшније ријечи у нашем језику од тог вјечног „нема“? Та ријеч предуго траје.

Мајка каже: „Погледај још мало…“, и дијете поново ишчезава у ђубрету.

Стојим запањен тим призором. Мој пријатељ, и сам сиромашан, никада не баца остатке хљеба у ђубре. Он их ставља у пластичну кесу и полаже покрај контејнера. Хљеб волшебно ишчезава, чим овај уђе у кућу. Глад има четворе очи.

Гладни стољећима, купујемо више хљеба него што нам је потребно. А, онда га бацамо. Хљеб у ђубрету није добар призор. Он слути на зло. И зло долази.

Наши стари су нас учили да подигнемо комад хљеба који је пао на земљу, да дунемо у њега, пољубимо га и прекрстимо се. Једанпут сам видио принцезу Јелисавету како подиже комад хљеба који јој је пао, како га љуби и крсти се. Добар, заборављени обичај, пун поштовања према хљебу. Заборављен, као и стара ријеч – задужбина.

Стари београдски трговци, проглашени послије рата окорјелим капиталистима, оставили су иза себе задужбине. Шта је с новим?

Данас има много богатијих од њих, па опет, нико ништа не оставља. Стисли се и ћуте. Наши, који су успјели у бијелом свијету: нафташи, банкари, индустријалци… нико да поклони граду чесму, јавну зграду, скулптуру, стипендију, топли оброк за сиротињу… Коме ће све то да оставе? Својој дјеци? Али, зна се: увијек постоји генерација која стиче, и она друга, која расипа. Нико неће ништа понијети на онај свијет, када једанпут буде одлазио.

Изгубљене су све вјере, сем религије стицања.

Иако су отимали, крали, експлоатисали, цицијашили, стари трговци, тадашњи контроверзни бизнисмени су, опет, све то остављали отачеству, да некако искупе грешну душу. Шта ми да оставимо? Шта су наше задужбине? Можда треба почети од нечег малог, готово неважног? Свијет се не поправља великим гестама, већ ситницама. Можда, за почетак, треба остављати стари хљеб у пластичну кесу покрај контејнера? Двије увеле виршле, допола попијен јогурт? Дотрајале ципеле?

Какво вријеме, такве задужбине! Могу сасвим лијепо да стану у пластичну кесу.

Остављам је покрај контејнера и окрећем се послије пар корака. Нестала је! Та наша мала задужбина некада се звала севап.

Шта је севап? То је кад чиниш добро дјело, а остајеш непознат. Нечија захвалност хранила би твоју сујету. Стара господа, у преврнутим громби-капутима, обилазе пијаце и скупљају лишће купуса, понеки откотрљани кромпир, заборављену шаргарепу, два листа зелене салате… Преврћу по контејнерима и извлаче новине и недопушене цигарете. Зову их – ђуброселектори! Један носи карирани качкет (знам и чији је био). Они више немају обавезу да буду господа. Ослобођени су…

Недавно сам у неким новинама, у додатку „Некретнине“, видио фотографије вила на Дедињу које се продају. Биле су ту и цијене: шест милиона евра, четири и по милиона, три милиона, два и по… Занимљиво, међу тим цијенама није било ниједне од милион евра – једине коју би могао да плати добитник Нобелове награде за књижевност, која толико износи. Невјероватно да најславнији свјетски писац не може да купи ни најмању вилу у једном контроверзном београдском крају. Од часа кад сам то сазнао, престао сам да се надам Нобеловој награди. Не вриједи; остаћу заувијек у једној старој кући, грађеној 1926. године, са липом, чесмом и три комшије у заједничком дворишту, које ми с времена на вријеме доносе тек испечене уштипке или парче гибанице.

Занимљиво, нови богаташи, потекли с југа, навикли на стари крај, око својих вила на Дедињу подижу високе зидове са прорезима, налик на пушкарнице, а један од њих је на улазу у своје имање подигао праву Тријумфалну капију. Он има и грб, који је однекуд мазнуо: на њему су два лава (омиљене животиње у његовом селу), али ти лавови носе бијеле чарапе на црне мокасине.

Нема већег страха од оног кад човјек осјети да ће бити заборављен. Тај страх од заборава нагонио је најмоћније људе свијета да ангажују велике умјетнике и да им буду мецене, па су тако Медичи и Сфорце, као и многе папе, унајмљивали Микеланђела, Леонарда и Рафаела да би, уписани у историју њихових дјела, препловили море времена и заборава.

Млади људи, у напону снаге и грознице стицања, не стижу да мисле о томе.

Гутајући енергију, вријеме и простор, они вјерују да су вјечни и не сањајући да ће им све то потрошити и упропастити, већ као што то бива, наредна генерација. Због тога су најмудрији од пребогатих још за живота остављали задужбине отачеству које их и данас сваког дана помиње. Илија Милосављевић, звани Коларац, тако, остави Београду велелепно здање, а његово име се сваке вечери још увијек помиње. Он је био из села Колара, син абаџије и ратника аба-Милосава, са којим је једнога јутра 1813, бјежећи од Турака, превеслао Дунав док је за старим чуном пливао њихов једини иметак – бијело ждријебе на повоцу. Видим то јутро у блиједој измаглици ријеке. Отац и син вежу свој чамац за дашчани док панчевачког пристаништа. Тамо даље је сточна пијаца на којој ће Илија Коларац постати најчувенији трговац надмудривши Грке, Цинцаре, Јевреје, Јермене и Турке – поставши Илија Србијанац или Сервијанер, чији ће товари брашна и крда свиња запловити Дунавом ка горњим мјестима, а слава засметати кнезу Милошу, док ће злато потећи ријеком да би се једнога дана, много година послије његове смрти, подигао Коларчев народни универзитет, у чијој ћемо дворани слушати Јохана Себастијана Баха – хладне одсјеве метематике и кристала.

Треба се сјетити и претече добротвора, грофа Саве Владиславића, званог Рагузински. Био је министар Петра Великог и Катарине, и богато је даровао манастир Житомислићи, који су, иначе, као ктитори, у четрнаестом вијеку подигли Храбрени Милорадовићи, преци знаменитог руског Кутузовљевог генерала Милорадовића… Гроф Сава Владиславић је, иначе, поклонио Петру Великом Пушкиновог претка, Абисинца Ханибала, кога је цар ослободио ропства и начинио од њега свог генерала и племића.

Херцеговац Лука Ћеловић, који је у престоницу дошао са два динара у џепу и коме је Јован Дучић давао новац за жељезничку карту да се окане Београда и врати у Требиње, нежења и скроман човјек који је читавог живота спавао на гвозденом војничком кревету, оставио је Београдском универзитету, сем велелепног хотела „Бристол“, готово читаву Карађорђеву улицу и парк код Жељезничке станице.

Могли бисмо овако набрајати до миле воље, све до Игуманова, који је своју предивну палату поклонио Православној цркви, и Николе Спасића са задужбином у Кнез Михаиловој, да бисмо се на крају сјетили многих богаташа којима не пада на памет да дају ни мрвицу свога богатства народу из кога су потекли. Алави, гутају све чега се домогну, бјежећи од генетске глади која их разједа изнутра.

Уз то, новопечени богаташи су изузетне циције, стипсе или џимрије, што би рекао народ – нарочито они што живе на Западу. Евро им је велики као кућа. Тако се некако удеси да ја, сиромах, плаћам пиће милионерима, јер они никада не носе кеш, а немогуће је кредитном картицом платити два оштра пића у пабу. Зато су и богати, јер никада ништа не плаћају. Не плаћа онај ко има, него онај ко се навикао да плаћа.

Гле, тресе се империја за коју смо вјеровали да ће трајати вјечно. Пуцају банке као презреле тикве, а криза се шири све до Европе. Кажу да ми то нећемо осјетити, јер ионако немамо пара које би могле да пропадну. Као типичан Србин, ја, на примјер, у банци имам неколико стотина евра, што се каже – ни за сахрану. Није ми жао и ако пропадну…

На крају, сјетих се дивне мисли коју је волио да понавља мој покојни пријатељ, Хиландарац, отац Митрофан: „Наше је само оно што поклонимо другима.“ А из ђубрета поново излази тамнопута дјевојчица блиставих очију и каже мајци: „Нема!“ И поред свега, лијепа и насмјешена, она излази попут заштитног знака за наду. У том тренутку, некоме, ко зна због чега, застаје залогај у грлу.

Момо Капор, из „Размишљања доконог шетача“