Постоји један датум и те како важан у историји Сарајева и Босне и Херцеговине, један од оних послије којих су наступале велике и судбоносне промјене. Међутим, мало ко данас у Сарајеву зна са чим је у вези 6. новембар, а и они ријетки тамо који то знају неће више да знају.

Наиме тог датума 1918. године у Сарајево је ушла Српска војска, након што су га напустиле посљедње поражене аустроугарске трупе. У новоствореној Краљевини СХС, односно Југославији, тај догађај је наредну 21 годину у овом граду најсвечаније прослављан низом државних, војних и културно-спортских манифестација. Међутим, нестанком те државе тај датум, односно тај догађај, је потпуно маргинализован, али о томе ће касније бити нешто више говора.

Кренућемо редом, послије пробоја Солунског фронта септембра 1918, чему је Српска војска дала немјерљив допринос, дошло је до убрзаног слома снага Централних сила. Жустро гонећи непријатеља, српске армије су крајем октобра ушле на територију Аустроугарске. Њихов крајњи циљ био је да у складу са декларацијама - Нишком (7.12.1914) и Крфском (20.7.1917), избију на жељене границе будуће заједничке државе, што су коначно и учиниле на линији Клагенфурт - Мохач - Печуј - Темишвар. А на драматичне позиве из Сплита и Загреба хитале су ка сјеверу Јадрана да посједну простор који је Италији обећан Лондонским уговором из 1915. године. У оквиру тих завршних операција српска друга армија, боље речено дијелови њене Тимочке дивизије, се крајем октобра налазе надомак Вишеграда.

У Загребу је 29. октобра проглашена некаква Држава Словенаца, Хрвата и Срба (СХС), са федералистичким амбицијама у формирању будуће заједничке државе. И у Сарајеву се оснива Народно вијеће за БиХ на челу са Глигоријем Јефтановићем и замјеницима Јозом Сунарићем и Халид-бегом Храсницом. Њима ће 1. новембра генерал Саркотић предати управу над земљом, знајући да се главнина царске војске убрзано повлачи у хаотичном стању. Потом журно напушта Сарајево да избјегне заробљавање. Тих дана у земљи је потпуно безвлашће и хаос. На глас да је српска војска избила на Дрину, 4. новембра се из Сарајева упућује делегација у саставу: Милан Јојкић, Хамдија Сврзо и Вјекослав Јелавић, да у име Вијећа у Вишеграду замоле команду 2. армије да њене јединице дођу у Сарајево, односно у БиХ, како би се одржао ред и мир. У Вишеграду их прима потпуковник Живан Ранковић, командант 14. пука Тимочке дивизије, да би их сутрадан у Вардишту срдачно угостио и лично војвода Степа Степановић, којем пренесоше поздраве и молбе из Сарајева. Уз сагласност Врховне команде, војвода одмах формира Сарајевски одред под командом пуковника Милана Недића, састављен од 14. пука Тимочке дивизије, коњичког ескадрона и једне брдске батерије. Дјелови тог одреда ће одмах бити возом упућен у Сарајево.

Улазак

Сарајевски одред улази у град

Тог 6. новембра 1918. воз са српским војницима је улазио у окићену станицу Бистрик, поздрављан плотунима топова са вратничке тврђаве. Химну Србије и војне маршеве свирала је чешка капела, а дјевојке у народној ношњи су их дочекале са букетима цвијећа. Поздравни говор је одржао Глигорије Јефтановић, да би се одред потом упутио у центар града, гдје их је чекао окупљени народ.

Низ Бистрик је кренула колона прекаљених ратника, на којој се видјело да рутински држе корак и сваку другу једнообразност. Све је код њих било некако природно, чак помало и лежерно, док су им пушке, бајонети, чутурице и сабље куцкале у једноличном такту. Штолне на коњским потковама топтале су по калдрми, а клинцима потковане војне цокуле производиле су неки шкргутави ритмички штропот. На мрким озбиљним лицима тих бораца дугогодишње патње и ратни напори утиснули су јасно видљив печат. Посматрач је интуитивно могао осјетити неку суздржану снагу коју је одавала њихова појава. Дјеловали су убједљиво и поуздано и није било ни зере сумње да је та војска кадра одлучно и вјешто извршити оно што јој се нареди. Све до уназад неколико дана ускакали су из борбе у борбу, грабећи напријед, скоро без сна, једући кад стигну, данима не скидајући чизме. Многа њихова браћа изгинуше уназад 45 дана, кад под борбом пређоше близу 600 километара. Све је почело 16. септембра на Добром пољу и Козјаку, кад управо њихова Тимочка, заједно са 122. француском дивизијом, у надљудској борби проби прву брешу на гвозденом Солунском фронту. Потом су се крваво клали са Бугарима на нож и бомбу, да би их у самој Србији дочекали бункери и ровови Нијемаца, Аустријанаца и Мађара. И тако редом све до Дрине. На сваком кораку их је пресретала смрт. При томе су морали проћи мимо својих попаљених и у црно завијених села, гледајући уз пут голу и босу изгладњелу сиротињу, јер су Швабе у повлачењу опљачкале све што су стигле. Да, морало се ићи даље, иако о својима кући ништа поуздано нису знали. Само натчовјечанска воља покретала их је напријед, јер је још тај посљедњи напор тражила од њих отаџбина. Што рече један од њих: “Виш' нам је и јунаштво било додијало”. Но, не бјеше ни тад бијега из јединица, мада се често знала отети баш гадна псовка или проклињање, јер тако је ратник давао одушка чемеру и јаду који рат носи са собом.

И ево их данас, по доста лијепом јесењем дану, како полако улазе у град. Већ под Бистриком их, уз бурно клицање, дочекују прве веће групе грађана. На челу одреда на великом путастом алату јаше већ помињани потпуковник Живан Ранковић, човјек харизматичне појаве, лијепог лица са “хусарским” брковима, витак, утегнут, енергичних покрета, што би се рекло официр “ко из читанке”. Колона стиже на Војни трг који ће ускоро баш по њему добити име “Ранковићев трг”, а улица Бистрик којом су се кретали зваће се “6. новембра”. Прелазећи Цареву ћуприју (ускоро Жерајићев мост), затим окрећу обалом Миљацке, наскоро названом “„Обала војводе Степе”. Ту већ чекају непрегледне масе народа, који у општем заносу громогласно кличе Србији, краљу Петру и слободи. Грађани Сарајева су у величанственој атмосфери изашли на улице, гдје су са огромним одушевљењем сатима стрпљиво ишчекивали њихов долазак, јер се због прекида веза није знао час доласка воза. За сарајевске Србе то је био највеличанственији догађај у њиховој дотадашњој историји. Милан Јојкић је касније писао да је тог дана видио “неко друго, до сада невиђено Сарајево, никад и никојом приликом не видјех толико народа у Сарајеву”. Наводећи да су скоро све куће и јавне зграде имале истакнуте, на брзину шивене српске тробојке, те да су се људи најсвечаније обукли за дочек.

Улице су биле закрчене, тадашња штампа је процјењивала да је око 30.000 људи дочекало српске ратнике на улицама града који је осам година раније имао по попису 51.919 становника. Осјећај безмјерног поштовања, дивљења и захвалности обузимао је Сарајлије, који су у невиђеном заносу одушевљено клицали својим ослободиоцима. Неке жене су ридале, друге су китиле војнике цвијећем и пешкирима, људи су притрчавали и љубили војнике па чак и њихове коње. Бијаше то права експлозија емоција! На донедавно озбиљном лицу ратника сада је затреперила нека свјетлост радости и оптимизма, као кад на сурој стијени заигра сунчева зрака. Од овог силног народног усхићења које их је запљуснуло, тијелом им је пролазио лагани дрхтај, а под грлом их нешто стезало. Да нису били у строју, најрадије би полетјели у загрљај том народу, што их је озарених лица поздрављао. Били су тронути и ошамућени, без трага надмене гордости или побједничког тријумфа.

Тензије

У маси се могао запазити и приспјели народ из оближњих села у својој простој ношњи. Дирљиво је било гледати кошчате старине, горштаке како скидају астраган шубаре са сиједих глава, крсте се побожно и отиру сузе чворнатим шакама. Они су годинама са неугаслом надом носили свој крст патње, чекајући данашњи дан и долазак коначне слободе, коју ево на својим бајонетима донесоше ови красни српски војници.

Пред зградом владе пуковник Ранковић заустави и построји одред за церемонију дочека. Његове команде, иако војнички одсјечене, имале су призвук неке присне благости, јер са тим људима је шест година газио крв и блато и неописиве страхоте претурио преко главе. Док су заставе од вјетра пуцкетале на високим јарболима, говорили су у име Народног вијећа Атанасије Шола, а потом врло надахнути Васиљ Грђић: “Бели Орлови, овјенчани вијенцима побједе долетисте нам данас у наше лијепо Сарајево. (...) причајте нам, Бели Орлови, зашто у крв огрезоште? Знам, чујем одговор! (...) Јесте ли се уморили, Бели Орлови? Смијемо ли вам приступити? Допуштате ли робу петвјековном починути у вашем загрљају? Жељно смо вас чекали као дијете мајку, као трава росу, као озебао сунце”. Тек у смирај дана одред се смјестио у касарну под Бистриком.

Пуковник Милан Недић, као командант мјеста, ускоро у кафани “Маријин Двор” затиче групу високих аустроугарских официра. Сазнавши да их је из Загреба послало Вијеће СХС како би формирали босанску војску, буквално их је најурио. Потом телефоном назва Загреб и Мату Дринковићу запријети да му се други пут ниједан жив неће вратити. Он 11. новембра пише Врховној команди да највећи дио народа у Босни и Херцеговини жели сједињење са Србијом, али да Загреб покушава створити југословенску републику без Србије и Црне Горе. Нажалост и неки представници Срба из БиХ у Југословенском одбору (Васиљевић, Стојановић) занемарују жељу већине народа у БиХ, јер су се за директно уједињење са Србијом изјаснила 42 од укупно 54 тадашња среза. Они су сматрали да то уједињење треба ићи преко Загреба, из којег су према Београду већ одапињане непријатељске стријеле, које ће временом бити све више умакане у отров. Но ускоро је 1. децембра 1918. проглашена Краљевина Срба Хрвата и Словенаца и све док она буде трајала, тензије никад неће престати.

На дочеку Српске војске био је и приличан број муслимана, од који су неки “са мало искрености поздрављали Српску војску”, пише лист “Будућност”, док се један број њих негдје притајио, плашећи се одмазде за озбиљна зла учињена Србима током рата. Реис ул улема Чаушевић је 15. новембра у официрском дому приредио велики банкет (зијафет) ослободиоцима, уз присуство највиђенијих муслимана. На сазу је за госте пјевао Нурага Џабија. У поздравном говору реис се обратио “јуначкој војсци неумрлих заслуга за слободу своје браће по крви и језику”, истичући “... да ће муслимани Босне и Херцеговине знати цијенити ваше братске заслуге и чувати успомену на овај велики догађај”. На крају је громогласно кликтао величанствима Петру и Александру и јуначкој Српској војсци.

Бјеше то онај исти реис Чаушевић који је крајем новембра 1914. у Беговој џамији пред мноштвом муслиманског свијета прочитао фетву Шеих-ул-ислама о проглашењу џихада против православних, којом приликом је узвикивао: “Ми муслимани дужни смо се одазвати џихаду и тијелом и иметком. Сретни смо што можемо под славном заставом наше монархије извршити и нашу вјерску дужност џихада!” (“Сарајевски лист”, број: 306 за 1914). Слично Чаушевићу и други су лидери муслимана окренули ћурак наопако, попут ватреног угарофила Шерифа Арнаутовића, који је пред сами слом 1918. грофу Тиси изјавио да ће убити првог српског војника који крочи у Сарајево, а онда и себе на шехер-Ћехајиној ћуприји. Или рецимо Спаха, који је 1916. кликтао хвалоспјеве Поћореку, што је “претр'о и прегазио Србију”, као и неки који су одмах послије видовданског атентата тражили оружје да иду на Србију. Сада су се сви они напросто топили од миља “хош гелдум”, величајући Србију и њену војску, попут Фадила Куртагића који за ту прилику написа пјесму “Ослободитељи”. Данас неки признати Бошњаци, због околности оправдавају такво удворничко (хизмећарско) понашање као “неопходан тактички потез”.

Такође се тврди како српска војска и није ослободила Сарајево јер за њега нису ни метак испалили, не спомињући да су управо Срби са својим савезницима на бојном пољу сломили кичму Аустроугарској, због чега су се њене трупе у расулу повлачиле и из Босне. По истој логици Српска војска није ослободила ни Београд, јер се ни за њега нису водиле борбе, пошто су К-у-К солдати управо замицали преко Саве кад су прве српске трупе улазиле у град. Десетине градова у десетинама ратова ослобођени су без уличних борби. Коначно, ако се поражена туђинска војска повуче из неког простора, а у њега потом уђу побједничке трупе, онда се оне сматрају ослободиоцима. У Босни и Херцеговини, гдје су Срби вијековима били већински народ, српска војска није могла бити туђинска, већ је долазила код своје браће који су је звали и жељно чекали, упркос чињеници да је било и оних који јој се нису радовали. Ако српска војска није ослободила Босну и Херцеговину, односно Сарајево, можда ти мудраци знају како је онда до њега уопште дошло, да ли су можда шуцкори протјерали своје господаре или је цар Карло назвао Саркотића и отприлике му овако рекао: “Хер Стјепан, досадило нам је да владамо том Босном, а Бошњаци су тако драги људи, повуци војску и предај им земљу на управу!”

Уписано у историју

Други се један босански “научник” пита како се Српска војска може сматрати побједничком кад је скоро читав рат “била у бијегу”?! На срећу, историја Великог рата је масним словима уписана у дебеле европске књиге, а тамо стоји да је Србија 1914. извојевала прве савезничке побједе на Церу и Колубари, али да се у јесен 1915, не пристајући на капитулацију, морала повући ка савезницима у Грчку, нападнута од три царске војске са скоро милион војника. Њена војска проријеђена претходним великим губицима и ужасном епидемијом тифуса није могла одољети тој сили. Прихваћена је у зиму 1916. на Крфу и већ послије 3-4 мјесеца опорављена посјела свој сектор Солунског фронта. О њеном доприносу савезничкој побједи говорили су многи важни људи: током пробоја солунског фронта, Франше д'Епере: “Све зависи од српске војске. Ако она настави да напредује, можемо унапред рачунати на коначан успех. У противном, бићу приморан да наредим дефанзиву”; фелдмаршал Хинденбург: “Падом македонског фронта Централне силе више нису имале никакве шансе да добију рат.” њемачки цар: “Срамота, 62.000 српских војника су одлучиле рат”, итд., итд.

На крају се враћамо питању са почетка ове приче: “Гдје се загуби 6. новембар?” Одговор је врло једноставан, комунисти су доласком на власт искључиво себи присвојили ауторство стварања Југославије и уједињења њених народа, оспоравајући главне тековине Великог рата па тиме и улогу Србије у њему. То су здушно подржали и муслимански националисти, наравно свако из својих побуда. На Петом конгресу КПЈ за ту политику Броз је у реферату поставио образац: “До такозваног уједињења 1918. дошло је уз асистенцију српских и француских трупа које су дошле у Хрватску, Словенију, Босну и Херцеговину и Црну Гору кад тамо није било аустријских и њемачких војника. Циљ је био обезбиједити великосрпској буржоазији владајући положај. Дошло је до јаког отпора против таквог уједињења, који је у крви угушен у Црној Гори и Хрватској”, каза Титага, како му тепаше муслимани.

Е сад је ваљда јасно зашто је “Ранковићев трг” преименован у “Трг 6. априла”. Међутим, на сљедећој раскрсници историје деведесетих нестаће и тај назив, јер је и он везан за ослобођење Сарајева 1945, опет по баксузлуку од “наке српске војске”. Сад се он поносно зове “„Трг Аустрије”, ето стара љубав заборава нема! Некима су и те 1918. драже биле црно-жуте букагије него српска слобода, но добро, избор је слободан, сваком свачије. Али гдје су данас Срби сарајевски послије толиких побједа и “ослобођења”? Е, ту је одговор мало сложенији. Југославија, као наш фатум, била је трагично српско искуство, али не само вољом других, озбиљна кривица лежи и у нашем накарадном идеализму. Сви озбиљни народи посједују здраву дозу националног егоизма, јер се прво морају гледати интереси свог народа па тек онда других. Просјечан Србин сматра да је најплеменитија ствар бринути се и чинити више за друге него за себе и то не само на личном, већ и на националном нивоу. Када се та наивност суочи са оријенталном превртљивошћу, језуитском препреденошћу и протестантским прагматизмом, пропаст је готова ствар. Броз, који још живи у многим српским срцима, није био само аустроугарски каплар, већ и сљедбеник многих елемената њене политике па је под његовим владарским жезлом српски народ потпуно разбијен, територијално и етнички. Створени су нови национални идентитети уперени против Срба па дође до крвавог епилога деведесетих, а обриси те његове, односно К-у-К политике, и данас су препознатљиви свуда око нас.

Степа

Војвода Степа Степановић је у Сарајево стигао 17. новембра 1918. и свуда био најсрдачније дочекан као ослободилац. Он је за “Народно јединство” истакао да Србија улази у нову државну заједницу “без икаквих претензија на првенство, без икакве намере да води хегемонију”. Такве ставове су у свакој прилици испољавали и њему потчињени официри. У Сарајеву је живио врло скромно и у свему се трудио да његове трупе допринесу мирном суживоту. Сарајлије су га необично поштовале и обасипале почастима и онда кад је напустио њихов град.

Недићева судбина

Пуковник Недић из ове приче је потоњи генерал Милан Недић, предсједник Владе народног спаса у окупираној Србији од 1941. до 1944, уморен од комуниста 1946. Док га једни сматрају квислингом, други га називају “народном мајком”. Одбацимо ли бар пола комунистичке пропаганде и погледамо ли подробније чињенице које говоре шта је чинио вољно, а шта је морао и шта је била алтернатива његовом дјеловању, видјећемо да “ђаво и није црн ко што се прича”.

Аутор: Драган Мијовић