Мундијал

22.11.2022. 14:35
0
ИЗВОР: katera.news

„Не служи ли претња атомском катастрофом, која би могла збрисати човечанство, очувању баш оних снага које перпетуирају ову опасност? Напори да се спречи оваква катастрофа засењују тражење њених потенцијалних узрока у савременом индустријском друштву. Ови узроци остају неодређени, неразоткрити, ненападнути од јавности јер су у другом плану, иза опште – разабране претње извана — за Запад с Истока, а за Исток са Запада.“

Херберт Маркуз – „Човек једне димензије“ (1968). 

Као један од оснивача Франкфуртске школе Маркуз правилно указује на „потрошеног човека“. Како је Фуко говорио: „потрошња зарад још веће потрошње“; перверзно капиталистичко израбљивање човека и његово свођење на не(ум) и излуживање стварним или ипак нестварним претњама. „Људи се препознају у свом стандарду, њихова душа је у њиховим аутомобилима, стерео уређајима, двоетажним кућама, кухињској опреми“ (Х. Маркуз). Понављање заправо Христове логије да је благо наше оно што се не да сместити у гроб или што се дâ појести. Нисмо инфузорије него боголика бића, говорио је Св. Јустин Нови. Кога за то брига у Европи и шире?  Док је свет пред нуклеарном катастрофом, капитализам се не урушава, напротив. То се све на змијским ногама довело до дефетизма, још од 17. века и идеја Френсиса Бекона, до њихових супротности ескрологије и диктатуре боботаријата, хуманитараца и филантропа.

Збијање у безизлазе, наметнути страхови, сталне тензије и кулминирања стања потпуне негације људског постојања, одавно поставља пред све готово флоскуларно питање: води ли свет себе самоуништењу? Кјото протокол је указао да је 1997. свет „еколошком револуцијом“ нешто пожелео да каже да ће урадити по том питању до 2012. г. Заузврат десио се, оптимистички речено, суноврат. Ствар је дакако у дезоријентацији света. Потпуно одсуство, како каже Хана Арент, слободе да се буде слободан. Притешњене уз зид масе, нарочито преко медија, пуне замрзиваче чекајући крај који се одлаже, док се представа о уређеној и мирнодобској цивилизацији сервира на Мундијалу. Какав театар апсурда, каква шарада и антиномија. Са једне стране света рат, смрт – на другој еуфорија и слављенички адреналин.

Додела улоге домаћина Катару, као и вест о три стотине милијарди долара уложених у катарско првенство, у медијима је стидно названа „контроверзном“. То нису само погубне импликације на дугом плану за ту државу, оне утичу на свет. Болнице, лукс хотели, стадиони (неупотребљиви за становништво за 10-15 година), церемонијa на којој у ложи седи човек осумњичен за наручивање убиства новинара и много штошта горе у својој земљи, све на „VIP“ нивоу уз благослов FIFA-е, треба да нам поручи да се опустимо и уживамо. Шест ипо хиљада имиграната је умрло у Катару, о чему се мало зна, а ништа ни не предузима. На првенство је дошао 831 играч, од чега 608 из Европе – еквивалент за понос.

До педесетих неразвијена, након тога нагло обогаћена због нафте и гаса, Катар као земља има вишеструки бенефит од Мундијала, како би све што суштински данас јесте проблем човечанства представила позитивно. Капитализам у својим прилагођеним формама – не мари за морал; тоталитаризам – не пита за слободу; слепа бахатост – банално не преза од револуције и правде. Медији у томе имају кључну улогу анестезије и хемијског чишћења ума у (не)ум. Маса треба да схвати поруку: У ишчекивању атомског напада одгледајте утакмицу, своју репрезантицију, а након тога се упутите у европски подрум или пред телевизор, свеједно и наставите прави живот. Мундијалски ескапизам и опело.

Маса у подруму, народи на маргини, омладина – бастион слободе, промене и преумљења, ћутке и опрезно (не)контролисана. По проценама од најновијих 8 милијарди људи на планети, половину чини: омладина, обесправљени радници, сиромашни и људи слободни, незапослени и одбачени. Антагонизам свеамбициозних јахача „мундијализма“ у најновијем облику капитализма у „историји“, заправо доказује своју постистину да ако пожеле да „убију“ или купе гравитацију, земља ће без њих неминовно пропасти. Кисеоник је превазиђен, лопта је заиграла. Време и будуће не представља проблем јер је иманенција изнад трансцедентног. Дакле, нема греха. Као из песме „Боже чувај краљицу“: „Када нема будућности, како може постојати грех? Ми смо цвеће у твојој канти за смеће, ми смо отров твоје људске машине, ми смо будућност, твоја будућност.“

Сви поменути декадентно дискриминисани посматрају се као скривена светска претња у категоријама фатаморгане Арабијске пустиње. Док се масама манипулипе, млади саботирају и стерилишу, троше се милијарде и ратује (што је постало синоним), за живот са треће стране немају они којима највише треба. У филму „Арлекино“ (1988) једна реплика кроз премисе и силогизам појашњава такво унисоно занемаривање и дискриминацију: Дилетант: „Слушај, сви око тебе су против тебе, значи ти си неправилан. Збот тога што сви не могу бити неправилни, а?“ Студент: „Хм, а ако сви око тебе говоре „хајл Хитлер“, они су такође у праву по теби, јел да? Притом, жива риба плива узводно, а мртва низводно.“ Конклузија студента размонтирава вакуум бесмисла. Дакле, већина или бар половина планете ће сада на додатних 29 дана да скрене пажњу са важних тема и „узме ствар у своје руке“. Симбиоза катарско првенствo и европски циркус, солидно изграђено атомско склониште планете.

П. С. Има једно у Бихаћу ако, не дај боже, неко пита.

Пише: Ђакон мр Божидар Васиљевић

Коментари 0
Повезане вијести
Бабушкин синдром Бабушкин синдром
"Живот је дар од Бога и вреди га свим силама заштитити" "Живот је дар од Бога и вреди га свим силама заштитити"
Ђакон Божидар Васиљевић: Револуција се дешава свакога дана Ђакон Божидар Васиљевић: Револуција се дешава свакога дана
Најчитаније
  • Битка за Рогатицу - Једна од највећих битки четника против Нијемаца и усташа (ВИДЕО)
    4h 36m
    3
  • Пуњене тиквице
    4h 9m
    0
  • Рањени полицајац открио детаље крвавог пира Албанца
    17h 29m
    1
  • Ушао у лифт у суботу, а изашао у понедјељак
    19h 59m
    0
  • Инспекција затворила два базена
    16h 0m
    0