„Ne služi li pretnja atomskom katastrofom, koja bi mogla zbrisati čovečanstvo, očuvanju baš onih snaga koje perpetuiraju ovu opasnost? Napori da se spreči ovakva katastrofa zasenjuju traženje njenih potencijalnih uzroka u savremenom industrijskom društvu. Ovi uzroci ostaju neodređeni, nerazotkriti, nenapadnuti od javnosti jer su u drugom planu, iza opšte – razabrane pretnje izvana — za Zapad s Istoka, a za Istok sa Zapada.“

Herbert Markuz – „Čovek jedne dimenzije“ (1968). 

Kao jedan od osnivača Frankfurtske škole Markuz pravilno ukazuje na „potrošenog čoveka“. Kako je Fuko govorio: „potrošnja zarad još veće potrošnje“; perverzno kapitalističko izrabljivanje čoveka i njegovo svođenje na ne(um) i izluživanje stvarnim ili ipak nestvarnim pretnjama. „Ljudi se prepoznaju u svom standardu, njihova duša je u njihovim automobilima, stereo uređajima, dvoetažnim kućama, kuhinjskoj opremi“ (H. Markuz). Ponavljanje zapravo Hristove logije da je blago naše ono što se ne da smestiti u grob ili što se dâ pojesti. Nismo infuzorije nego bogolika bića, govorio je Sv. Justin Novi. Koga za to briga u Evropi i šire?  Dok je svet pred nuklearnom katastrofom, kapitalizam se ne urušava, naprotiv. To se sve na zmijskim nogama dovelo do defetizma, još od 17. veka i ideja Frensisa Bekona, do njihovih suprotnosti eskrologije i diktature bobotarijata, humanitaraca i filantropa.

Zbijanje u bezizlaze, nametnuti strahovi, stalne tenzije i kulminiranja stanja potpune negacije ljudskog postojanja, odavno postavlja pred sve gotovo floskularno pitanje: vodi li svet sebe samouništenju? Kjoto protokol je ukazao da je 1997. svet „ekološkom revolucijom“ nešto poželeo da kaže da će uraditi po tom pitanju do 2012. g. Zauzvrat desio se, optimistički rečeno, sunovrat. Stvar je dakako u dezorijentaciji sveta. Potpuno odsustvo, kako kaže Hana Arent, slobode da se bude slobodan. Pritešnjene uz zid mase, naročito preko medija, pune zamrzivače čekajući kraj koji se odlaže, dok se predstava o uređenoj i mirnodobskoj civilizaciji servira na Mundijalu. Kakav teatar apsurda, kakva šarada i antinomija. Sa jedne strane sveta rat, smrt – na drugoj euforija i slavljenički adrenalin.

Dodela uloge domaćina Kataru, kao i vest o tri stotine milijardi dolara uloženih u katarsko prvenstvo, u medijima je stidno nazvana „kontroverznom“. To nisu samo pogubne implikacije na dugom planu za tu državu, one utiču na svet. Bolnice, luks hoteli, stadioni (neupotrebljivi za stanovništvo za 10-15 godina), ceremonija na kojoj u loži sedi čovek osumnjičen za naručivanje ubistva novinara i mnogo štošta gore u svojoj zemlji, sve na „VIP“ nivou uz blagoslov FIFA-e, treba da nam poruči da se opustimo i uživamo. Šest ipo hiljada imigranata je umrlo u Kataru, o čemu se malo zna, a ništa ni ne preduzima. Na prvenstvo je došao 831 igrač, od čega 608 iz Evrope – ekvivalent za ponos.

Do pedesetih nerazvijena, nakon toga naglo obogaćena zbog nafte i gasa, Katar kao zemlja ima višestruki benefit od Mundijala, kako bi sve što suštinski danas jeste problem čovečanstva predstavila pozitivno. Kapitalizam u svojim prilagođenim formama – ne mari za moral; totalitarizam – ne pita za slobodu; slepa bahatost – banalno ne preza od revolucije i pravde. Mediji u tome imaju ključnu ulogu anestezije i hemijskog čišćenja uma u (ne)um. Masa treba da shvati poruku: U iščekivanju atomskog napada odgledajte utakmicu, svoju reprezanticiju, a nakon toga se uputite u evropski podrum ili pred televizor, svejedno i nastavite pravi život. Mundijalski eskapizam i opelo.

Masa u podrumu, narodi na margini, omladina – bastion slobode, promene i preumljenja, ćutke i oprezno (ne)kontrolisana. Po procenama od najnovijih 8 milijardi ljudi na planeti, polovinu čini: omladina, obespravljeni radnici, siromašni i ljudi slobodni, nezaposleni i odbačeni. Antagonizam sveambicioznih jahača „mundijalizma“ u najnovijem obliku kapitalizma u „istoriji“, zapravo dokazuje svoju postistinu da ako požele da „ubiju“ ili kupe gravitaciju, zemlja će bez njih neminovno propasti. Kiseonik je prevaziđen, lopta je zaigrala. Vreme i buduće ne predstavlja problem jer je imanencija iznad transcedentnog. Dakle, nema greha. Kao iz pesme „Bože čuvaj kraljicu“: „Kada nema budućnosti, kako može postojati greh? Mi smo cveće u tvojoj kanti za smeće, mi smo otrov tvoje ljudske mašine, mi smo budućnost, tvoja budućnost.“

Svi pomenuti dekadentno diskriminisani posmatraju se kao skrivena svetska pretnja u kategorijama fatamorgane Arabijske pustinje. Dok se masama manipulipe, mladi sabotiraju i sterilišu, troše se milijarde i ratuje (što je postalo sinonim), za život sa treće strane nemaju oni kojima najviše treba. U filmu „Arlekino“ (1988) jedna replika kroz premise i silogizam pojašnjava takvo unisono zanemarivanje i diskriminaciju: Diletant: „Slušaj, svi oko tebe su protiv tebe, znači ti si nepravilan. Zbot toga što svi ne mogu biti nepravilni, a?“ Student: „Hm, a ako svi oko tebe govore „hajl Hitler“, oni su takođe u pravu po tebi, jel da? Pritom, živa riba pliva uzvodno, a mrtva nizvodno.“ Konkluzija studenta razmontirava vakuum besmisla. Dakle, većina ili bar polovina planete će sada na dodatnih 29 dana da skrene pažnju sa važnih tema i „uzme stvar u svoje ruke“. Simbioza – katarsko prvenstvo i evropski cirkus, solidno izgrađeno atomsko sklonište planete.

P. S. Ima jedno u Bihaću ako, ne daj bože, neko pita.

Piše: Đakon mr Božidar Vasiljević