На данашњи дан 2018. године свијет је остао без човјека који је својом мудрошћу, благим осмијехом и дубоком вјером у људе оставио неизбрисив траг.

Владета Јеротић био је истакнути српски љекар, неуропсихијатар, психотерапеут и књижевник, свестрани ерудита и члан САНУ.  Његове ријечи имале су моћ да утјеше, инспиришу и подстакну на дубље промишљање о себи и свијету.

Створио је обимно и сложено дјело из области психоанализе, психотерапије, филозофије, религије и књижевности. Поред тога, одржао је и низ предавања и учествовао у више дискусионих трибина у земљи и иностранству.

Владета је основну и средњу школу завршио у Београду. По завршетку рата, 1945. године, уписао је Медицински факултет Универзитета у Београду на којем је дипломирао 1951. године. Специјализацију из неуропсихијатрије стекао је 1957. године и након тога, од 1958. до 1961, боравио је у Швајцарској, Њемачкој и Француској, гдје је специјализовао психотерапију.

Радио је најпре као асистент на Нервној клиници Универзитета у Београду, а затим  прелази у болницу „Др Драгиша Мишовић”, на прво психотерапеутско одјељење основано у Југославији код примаријуса др Владислава Клајна. Радећи на развоју психотерапије у Србији, готово 20 година био је начелник тог одјељења. Ту је стекао велико искуство у раду са пацијентима и постао примаријус.

Од 1985. до пензионисања, као професор по позиву, предавао је пастирску психологију и медицину на Православном богословском факултету у Београду.

Академик проф. др Владета Јеротић развио је обимну и плодну публицистичку делатност из граничних области психоанализе, психотерапије, социологије, социјалне психијатрије и филозофије, као и у областима теологије и филозофије хришћанства и других религија попут јудаизма, будизма и таоизма). Јеротића је занимао и утицај религије на психу и понашање човјека.

Његова интересовања изнедрила су преко 70 књига и неколико стотина научних чланака.

Добитник је великог броја награда и јавних признања, поред осталих и Захвалнице Матице српске (1982. године), Повеље болнице „Др Драгиша Мишовић” (1983), Повеље Српског лекарског друштва (1993), Награде „Ђорђе Јовановић” (1994), Награде „Лаза Костић” (1997), Ордена Светог Саве И степена (2001), Награде „Исидора Секулић” (2003), Награде Доситеј Обрадовић (2014) и Велике повеље Бранковог кола (2017).

Био је члан Удружења књижевника Србије и редовни члан Медицинске академије.

За дописног члана САНУ изабран је 1994. године, а за редовног 2000. године.

Видео: Телевизија Храм