Српски писац Бранко Радичевић, романтичарски лирски пјесник младости, љубави и патриотског заноса умро је на данашњи дан 1853. године.

Смрт га је пресрела прерано, а на повратак из туђине у Карловце чекао је три деценије.

Рођен је у Славонском Броду 28. марта 1824. године, у породици Тодора и Руже Радичевић, кћерке богатог вуковарског трговца Јанка Михајловића. Пошто је свијет угледао дан уочи светог Алексија, по њему је и добио име на крштењу, али је уочи објављивања своје прве књиге, име променио у Бранко. Његов отац  био је чиновник који се бавио књижевношћу. Са њемачког на српски језик превео је „Виљема Тела“.

Са оцем Тодором, мајком Ружом, братом Стеваном и сестром Амалијом, која је умрла у другој години, Бранко је живео у Земуну и Темишвару, али Сремски Карловци су се најдубље угнијездили у пјесниковој души. Он се за ту љепоту и испуњеност, Карловцима и Стражилову одужио незаборавним стиховима чија је снага и љепота нашла пут и до данашњих генерација.

Већину својих пјесама Бранко је писао као елегије. У јеку Вукових полемика са противницама реформе српског језика, Радичевића прва збирка доказала је да се и на народном језику могу испјевати умјетничке пјесме. Најпознатије Радичевићево дјело је поема "Ђачки растанак", у којој је опјевао Карловце, Стражилово и Фрушку гору, ђачке несташлуке…

Поживео је само 29 година, написао свега 54 лирске и седам епских пјесама, али и тај невелики опус био је довољан да, уз Змаја и Лазу Костића, стекне углед најзначајнијег пјесника српског романтизма. Од љета 1836. године када се уписао у Гимназију у Сремским Карловцима, ова чаробна варош имала је пресудан утицај на поезију Бранка Радичевића.

Завршивши школовање у Карловачкој гимназији 1841. године, Радичевић одлази у Темишвар да учи тзв. филозофију (мудрољубије). Током школовања у том граду (до 1843. године) написао је прву пјесму на српском језику, “Девојка на студенцу“. Потом одлази у Беч, гдје на наговор оца Тодора уписује право, али није волио ову науку. Говорио је да га она чини несрећним: “Кад помислим – још три године, згрозим се“.

У Бечу је, међутим, раздрагани и животом опијени пјесник полако венуо и губио вољу за поезијом. Обољевши од туберкулозе, уз новчану помоћ Кнеза Михаила, почео је 1851. године да студира медицину с мишљу да сам себи помогне у лијечењу. Али ни медицина му није дуго држала пажњу. Пријатељима се умио пожалити: - Да знају болесници колико доктори досад још мало знаду, не би их никад звали -

Посљедње дане Бранко је проводио најчешће у друштву Ђуре Даничића, Ђорђа Натошевића, Косте Вујића, Мише Небригаћа, Саве Димитријевића и Лазара Захаријевића. Сматра се да је Бранкова пјесма „Кад млидијах умрети“ била посвећена његовом болесном брату Стевану, али без сумње, на извјестан начин овим стиховима, пјесник је најавио и своје напуштање земног свијета: "Лисје жути веће по дрвећу/ Лисје жуто доле веће пада/Зеленога више ја никада видет нећу!

Забиљежено је да је тих дана у једној бечкој кафани Коста Вујић упитао Бранка оно што нико није смио: „Што си се ти, Бранко,  тако забринуо? Та и други болују, али нису тако сетни као ти!”. На те ријечи Бранко се расрдио, скинуо капут, засукао рукав кошуље и  показао своју некада снажну мишицу, са које је сада кожа висила.

Убрзо је пао у постељу. Вујић је непрестано био уз њега. Пошто је стан у којем је лежао био неуслован и загушљив, љекар који је повремено долазио, предложио је да болесника пребаце у Општу болницу у Бечу. Тако је и урађено, али то није допринијело исцјељењу изнуреног пјесника. Медицина у то вријеме није имала поузданог љека за туберкулозу. Вујић, који је и сам убрзо умро од исте болести, Лазару Захаријевићу испричао је посљедње Бранкове тренутке: „Пре десет сати, кад сам мислио да легнем, дође ми Бранкова послужавка и донесе вест да је Бранко умро”.

Било је то 18. јуна 1853. године, између девет и десет часова.

Служавка је овако описала Бранкову смрт: „Око пола десет  зазвони и ја уђем у собу, и запитам шта жели. Помозите ми, рече Бранко — да се окренем дувару. Учиним по жељи и покријем га, а он ће на то: Leben Sie wohl! ”

То су биле посљедње Бранкове ријечи упућене служавки на њемачком језику, којима јој је пожелио све најбоље у животу прије него што је издахнуо.

Сахрањен је 20. јуна на грчком гробљу у Бечу, а све трошкове подмирио је кнез Михаило. Сахрани није присуствовао Бранков отац Тодор који је тада радио у Темишвару. Тек три мјесеца доцније дошао је у Беч и направио сину мали споменик. Учинио је како је могао и изразио наду да ће се и “народ кадгод Бранка сетити и учинити своје”. Девет мјесеци послије сахране, у пролеће 1854. године, Милица Стојадиновић Српкиња писала је да је Бранков гроб запуштен и да га нико не посјећује. Тако је било готово четврт вијека. Бранко је пао у заборав све док Стеван В. Поповић, културни прегалник, није покренуо акцију прикупљања прилога за илустровани календар “Орао“ у којем су се, септембра 1877. године, у Новом Саду, појавили први прилози о Бранку.

Подстицајан чланак о Бранку написао је књижевник Јован Бошковић, а Мина Вукомановић – Караџић објавила је своја сјећања пуна занимљивих података о Бранку. Велики публицитет изазвала је Змајева пјесма “Бранкова жеља“, од скоро стотину стихова, којом је јасно исказана потреба да се из Беча на Стражилово пренесу пјесникови посмртни остаци: “Растав’те ме са овом даљином/ Моје кости оперите вином/ Па их нос’те нашем завичају, завичају, мом негдањем рају/ Пренес’те их, браћо моја мила, поред оног убавог Белила/ Кроз Карловце, где сам младост пров’о, па на оно дивно Стражилово …“

Већ 7. новембра 1877. године, у Карловцима је изабран Одбор од двадесетак чланова, на челу са Павлом Кречаревићем и Јованом Пачаризом. Пристизали су и прилози са свих страна. Изгледало је да је прави тренутак за пренос Бранкових костију. Али, као гром из ведра неба, 1. јануара 1878. године, у бечкој „Зори“, објављена је пјесма Лазе Костића „Права Бранкова жеља“, потпуно супротна Змајевој стихованој поруци. Дио Костићеве пјесме гласио је:

„Авај, браћо драга, остав’те ме мирно/да ми нико није костију додирно/ма овде почив’о до судњега данка/у слободну земљу само нос’те Бранка”.

Порука Костићеве пјесме била је да Бранкове кости треба пренијети у слободну Србију. Дјеловала је провокативно и на самог Змаја који је одмах одговорио „побри” Лази: „Чим сам прочитао Праву Бранкову жељу, ја сам се одмах покајао што не оставих те драге нам кости на миру.”

Послије сукоба двојице пјесника, чији су односи и иначе били помућени, идеја о преносу Бранка замрла је у наредних пет година. Било је мањих покушаја омладине 1880. године у Новом Саду, затим у Вуковару 1881, али нису били успјешни.

Идеја о преносу оживјела је тек пошто је бечка „Зора“, јануара 1883. године, приређујући прославу стогодишњице прве народне књиге Доситеја Обрадовића, дала сав приход за „пренос земних остатака нашег генијалног песника Бранка Радичевића са Сан-Марковог гробља на убаво Стражилово у Сремским Карловцима”.

Нова иницијатива дошла је у посљедњи час, јер је пријетила опасност да до краја 1883. године поменуто гробље буде преорано и све кости сахрањене у заједничку гробницу. Поново је формиран Одбор, овога пута у Бечу, а потом сличан и у Карловцима, на чијем челу је био Павле Марковић Адамов, доцнији уредник листа за забаву, поуку и књижевност „Бранково коло“ (1895—1914). Толико је био опчињен Бранком да је своме сину дао пјесниково име. Без  Адамова није био замислив успјешан пренос Бранкових костију из Беча на Стражилово.

Организоване су бројне приредбе и забаве, чији је приход био намијењен за трошкове преноса. Новосадски лист „Застава“, 1883. године, мјесецима је објављивао спискове новчаних приложника, Срба из Дубровника, Новог Сада, Задра, Београда, Сплита, Пожаревца, Книна, Сомбора, Сења, Кикинде, Карловца, Будве, Загреба, Крупња, Вршца, Брода, Лознице, Граца, Беча, Дрниша, Каменице, Земуна, Котора, Херцег Новог, Суботице, Руме, Вуковара, Бечеја, Рисна… Утврђен је и дан преноса: 10. јул 1883. године.

У Бечу, 8. јула, у седам часова, извршена је ексхумација Бранкових посмртних остатака у присуству Змаја, др Љубе Ненадовића, Петра Деспотовића, предјседника листа „Зоре“ и пет чланова Одбора.

Описујући чин ексхумације, Деспотовић каже: „У сандуку томе лежаху на дну земљом и камењем измешане кости нашег Бранка. Крупније кости су вађене опрезно и предаване физику који их је ређао у сандуку по ономе реду како кости у скелету обично стоје. Остале кости метане су у једно овеће решето, где су се пребирале. Све бејаше врло добро сачувано, осим неких ребара што бејаху изломљена”.

Планирано је да од Беча до Карловаца кости буду превезене бродом, међутим, то није било могуће, јер су бечке власти тражиле суму од чак пет хиљада форинти. Стога је ковчег са посмртним остацима пребачен возом. Није утврђено чијом је кривицом ковчег лежао на пјештанској станици цијелу ноћ, па је зато са закашњењем стигао у Нови Сад. Одатле до Карловаца није пренесен бродом „Делиград”, како је планирано (брод је изненада затребао Војном министарству), већ малом путничком лађом „Нимфа” Стевана Мирковића.

Најзад, тог 10. јула 1883. године, нешто прије поднева, у присуству силног свијета, ковчег је пристигао у карловачко пристаниште. Већ поподне Бранко је, коначно, сахрањен на његовом „рајском Стражилову”.

Двије године послије сахране, Бранку је на Стражилову подигнут пирамидални споменик београдског архитекте, родом из Баната, Светозара Ивачковића. Два доња степеника направљена су од топчидереког камена, а трећи од камених коцака Фрушке Горе, Динаре, Клека, Ловћена, Пљешевице, Вршачког Брега, Велебита и Авале, што симболизује свесрпски духовни простор освјетљен његовим пјесништвом. Скоро вијек доцније, 1974. године, поводом 150. годишњице пјесниковог рођења, код „Бранковог чардака“, подно Стражилова, подигнут је још један споменик, рад вајара Јована Солдатовића.