Реформатор српског језика и правописа Вук Стефановић Караџић, једна од најзнаменитијих личности српске културе, творац новог правописа и књижевног језика, умро је на данашњи дан 1864. године.
Караџић је био самоуки геније, који је направио преокрет у српској литератури која је од његовог времена добила изразито народно и национално обиљежје.
На „Књижевном договору“ српских и хрватских културних радника у Бечу 1850. допустио је да штокавски дијалект српског народног језика постане јединствен књижевни језик оба народа.
Основну писменост учио је у селу код рођака трговца, потом у школи у Лозници и у манастиру Троноша. У Првом српском устанку био је писар војводе Ћурчије, затим учитељ у Београду и цариник на Дунаву код Кладова.
Послије пропасти Првог српског устанка 1813. године и одласка у Беч почео је да сакупља народне пјесме и умотворине и да ради на српском језику и правопису.
Убрзо је издао прву збирку народних пјесама и „Писменицу“ , а 1818. „Рјечник“.
Писао је и историјска свједочанства, бавио се етнографијом, организовао истраживања у свим југословенским земљама и водио огромну преписку. Борио се против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића и јаког фронта противника реформе језика.
Уређивао је алманах „Даницу“ и настојао да Европу упозна са српским народним благом и прошлошћу. Стекао је многе присталице, али и огорчене противнике.
Пријатеље је нашао у најистакнутијим умовима Европе, учинио је да српске народне пјесме, култура и историја остану познате широм Европе, а угледни универзитет у Јени га је прогласио почасним доктором.
Његове реформаторске идеје однијеле су одлучујућу превагу 1847, када су објављене „Песме“ Бранка Радичевића, доказ да се „Вуковим језиком“ могу писати и умјетничка дјела, а Ђуро Даничић је студијом „Рат за српски језик и правопис“ доказао да су оправдане Вукове језичке поставке.
Цијела епоха – развијени српски романтизам – била је под његовим утицајем.
Све до последњих минута свога живота, до тренутка када је на самрти пожелео да се напије воде са ловћенског извора, Вук је са поносом истицао своју наклоност према Црној Гори.
Са Петром Другим Петровићем Његошем упознао се у Бечу 1833. године. Наредне године отишао је на Цетиње у госте и за кратко време прикупи огромну народну усмену грађу.
Његови посмртни остаци су 1897. пренесени из Беча у отаџбину и уз мошти Доситеја Обрадовића почивају испред Саборне цркве у Београду.
