Дејан Ранђеловић је Србин који је рођен 1966. године у Зајечару у Тимочкој Крајини, гдје је одрастао, провео дјетињство и рану младост. Школовао се у родном мјесту и у Књажевцу.

Новембра 1990. године одлази у тадашњу Чехословачку да тамо настави да живи. Убрзо се и оженио и створио породицу. Међу Чесима је имао пријатеље са којима је одлазио по шумама и брдима карловарског краја, јер је био љубитељ природе.

Средином деведесетих година 20. вијека у једној од тих шетњи и потрагама за гљивама Дејан Ранђеловић је наишао на један надгробни споменик, за који је у првом моменту мислио да је везан за Њемце, пошто су тај западни дио Чешке све до 1945. године насељавали Судетски Немци. Када је боље погледао видио је натпис на ћирилици, гдје је писало да ту почива војник Краљевине Србије из околине Пожаревца, а који је умро 1916. године. То га је веома зачудило и заинтригирало, па је пронашао још таквих споменика са православним крстовима.

Дејан је одлучио да оде у оближњу кафану гдје би могао да се распита о тим надгробним споменицима на ћирилици. Тамо је од локалних Чеха имао шта да чује.

За вријеме његовог школовања у Србији 1980-их година тадашњи образовни систем није имао лекције у историјским читанкама које би говориле о насилном одвођењу стотине хиљада Срба (војника али далеко више цивила) са територије Краљевине Србије, али и осталих јужнословенских земаља под Хазбуршком монархијом у концентрационе логоре, што су оснивани по налогу Бечког двора у доба Првог свјетског рата. Циљ је био истријебити Србе и омогућити излазак Аустроугарске царевине све до Босфора.

Само у логору Јиндриховице који се налазио свега десетак километара од Карлових Вари утамничено је преко 40.000 заробљеника, од чега највише Срба, за шта постоји документација. А поред њих било је заробљених Руса који су довођени са источног фронта, као и Италијана са којима су Аустријанци ратовали на Тиролу.

Послије Првог свјетског рата, 1926. године у Чешку Републику долази краљица Марија, супруга краља Александра I Карађорђевића, која је посјетила и бивши логор Јиндриховце, тако да је у наредне двије године започела израдња православне спомен-капеле и изградња меморијалног комплекса. Уз то чехословачки предсједник Томаш Масарик је то парче земље поклонио Краљевини СХС, пошто је био у добрим односима са династијом Карађорђевић.

Сазнавши све ово, Ранђеловић послије неколико дана одлази у Праг, где је ступио у контакт са амбасадом. Они нису били заинтересовани за било какве информације, а још мање за активности на санацији и уређењу некадашњег логора. Само су му потврдили да на тој локацији јесте постојао аустроугарски логор током 1914-1918.

Дејан је тада започео борбу за очување гробља за које је касније утврђено да има више сахрањених Срба, него што је сахрањено у Солуну, на војничком гробљу Зејтинлик. Само гробље је било обрасло у коров, као и маузолеј са посмртним остацима Срба. Све је то препуштено зубу времена, јер после Другог свјетског рата нико није марио за то. Нити су комунистичке власти Југославије то чувале, нити је ико од Срба долазио седамдесетих и осамдесетих година 20. стољећа ту да то посјети. Штавише и локални Роми су 1994. године украли тј. скинули бакарни кров са маузолеја, што је довело до прокишњавања маузолеја.

Дејан је писао чешким властима и молио их за помоћ. Чеси су дали нека средства за санацију маузолеја. Међутим, да би све то било уређено како треба, требало је још новца. Амбасада у Прагу је рекла да они не могу да траже средства из матице, јер су током 1990-их година бјеснели ратови на Балкану и вршена је агресија НАТО пакта на нашу отаџбину.

Тек 2001. године први пут југославенски амбасадор из Прага долази у Јиндриховице и има увид у то какво је стање тамо. Оно што је занимљиво јесте да су у Праг долазили  предсједник владе Зоран Ђинђић, као и Борис Тадић, предсједник Републике Србије… али нико од њих није посјетио Јиндриховице. Једино је Томислав Николић, 30. новембра 2016. године посјетио Јиндриховице и положио вијенац. Тих година су Влада Србије, али и Русије издвојиле нека средства за санацију маузолеја.

Дејан Ранђеловић је почео да доводи ту православне Србе, Чехе, Русе када су одржавани и парастоси за наше жртве у Јиндриховицама. Обично је то за Видовдан, 28. јуна и Дан побједе, 11. новембра.

Посљедњих десетак година када је интернет заживио међу Србима, почео је долазак екскурзија из Републике Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, како школских, тако и разних удружења која су имале родољубиву тематику. Прва београдска гимназија, као и Умјетничка школа у Новом Саду, затим Војна академија и Полицијска академија у Београду имају у свом наставном програму обилазак Јиндриховица.

Дејан Ранђеловић је у емисији апеловао на то да му треба помоћ око дигитализације списка жртава, што би могли наши омладинци да ураде. Да се направи и интернет страница која би промовисала гробље и маузолеј у Јиндриховицама. To неке ствари за које није потребан новац, већ добра воља.

Наш дуг према прецима имамо сада шансу да одужимо.