Када је пребогати “дунавски Ротшилд”, капетан Миша Анастасијевић, требало да уда своју најмлађу кћер, своју мезимицу Сару - Сарку, имао је велике амбиције. Претходне четири кћери је већ удао за моћне и утицајне Србе тога времена, али Саркина удаја је требало да буде круна породичних веза јер није имао сина насљедника.

Ништа необично за човјека чије богатство је процјењивано на 1,5 милиона дуката готовине и укупну имовину од око 20 милиона франака. Био је власник многих посједа од Баната до Црнога мора, гдје је са своје 74 лађе и 60 стоваришта контролисао сву дунавску трговину и пловидбу на том потезу. За његову мултинационалну компанију је у пет држава радило око 10.000 људи, па се за руку прелијепе и пребогате удаваче отимало много румунских племића и синова најугледнијих српских кућа. Сарка се напросто поигравала с њима све док јој за око није запео наочити Ђорђе Карађорђевић, потпуковник, командант руског Преображењског пука, потомак најстаријег Карађорђевог сина.

Та прилика се допала и њеном оцу јер, како су кнезу Александру Карађорђевићу дани на трону били одбројани, канио је својим утицајем на његово мјесто довести будућег зета. Приредио је до тада невиђено помпезно вјенчање 1856. године, а за младенце је сазидао велељепну палату, будући  владарски двор. Међутим, док је он режирао свргавање кнеза Александра на Светоандрејској скупштини, умијешао се стари лисац Милош Обреновић, као много вјештији играч и себи обезбиједио повратак на власт. Миша се тешко разочаран морао повући и признати пораз.

Несуђени двор звани Капетан-Мишино здање “дарује отечеству” за потребе просвјете и културе (данас ректорат Београдског универзитета). Међутим Сара не признаје пораз, одлази с мужем на имање у Румунију, а потом у Ницу, да би се на крају трајно настанила у Паризу. Одатле ће водити дугу борбу за српски престо, убијеђена да он по праву припада њеној породици. Кнегиња Сара Карађорђевић је по свему била највећа српска дама и вјероватно најзначајнија Српкиња деветнаестог вијека. Још као дјевојчица истицала се бистрином и окретношћу, али и љепотом. Отац је рано шаље у париске лицеје на школовање. Интелигентна и свестрана, осим образовања лако усваја манире високог друштва, говори стране језике, свира клавир и виолину, бави се спортом, пуно чита, воли умјетност и филозофију.

Због револуције 1848. године враћа се у Србију као већ стасала љепотица. Тек челични бљесак њених зелених очију одавао је каква се ватра крила у том наоко крхком и витком тијелу. Говорило се да јаше оштро као катана, а њена стрељачка вјештина је посрамила многе мушкарчине. Но, послије речене удаје Сарка се потпуно предала породици и вољеном мужу, с којим је родила једну кћер и два сина. Међутим сву страст коју је носила усмјерила је само на један циљ - отети престо Обреновићима.

Почетни пораз је за њу био само изгубљена битка у рату који је тек почињао. Њена париска кућа у Булоњској шуми постаје стјециште српских и руских емиграната, но, поред њих ту на чувене пријеме свраћа крем француског друштва.

И поред богатства које је имала и живота велике даме окружене угледним пријатељима, она је увијек и увијек изнова упорно агитовала, не жалећи новац, да свога мужа или синове прогура на српски престо. Посебно је агилно сплеткарила против краља Милана и краљице Наталије, који су јој је за ту работу давали обиље материјала својим скандалима. Те “приче” је вјешто дотурала европској булеварској штампи као, уосталом, и противничка страна, па је српски прљави веш скоро епизодно забављао докону Европу.

Смјела и ратоборна, са Миланом је једном чак дошла и у отворени сукоб усред Београда, гдје јој је, као и осталим Карађорђевићима, био забрањен приступ. Упркос тој забрани она долази да обиђе болесну мајку и када Двор пошаље жандарме да је хапсе, она с пиштољем излази на улицу испаљујући салву оштрих увреда на рачун краља, пријетећи скандалом европских размјера. Милан се пред овом “аждајом” повукао, а она је послије окончане посјете мирно отпутовала. Никоме Сара није давала пардона!

Памти се и једна петроградска анегдота, када је сматрала да предуго чека на аудијенцију код руског цара Александра ИИ, она  је императору написала неколико опорих ријечи које није навикао слушати. Оштре полемике водила је и са Вуком око његове језичке реформе, коју никад није прихватила. Насупрот њему, са Његошем је имала пријатне разговоре шетајући Бечом. Послије смрти мужа 1884, као претендента за српску круну истурила је старијег сина Алексеја, иначе великог хедонисту, коцкара и распикућу. За разлику од њега, млађи Божидар је био вриједан креативни стваралац, умјетничка душа, сликар, вајар, писац, критичар, преводилац, полиглота, музичар и мајстор умјетничких заната, човјек врло цијењен у елитним круговима Париза, али и међу боемима. Сарини синови, као изузетно живописни ликови, свакако заслужују посебну причу коју ћемо донијети неком приликом.

Једно је сигурно, ниједан није имао политичке амбиције. Таман кад је наступио преломни тренутак у Сариној вишедеценијској борби, доживјела је од сина Алексеја тежак  ударац. Пошто је Мајским превратом 1903. Црна рука ставила велику црну тачку на владавину, али и постојање династије Обреновић, пут до престола чинио јој се никад ближи. Тим поводом њен син Алексеј, у којег је толико полагала, окупљеним новинарима изјављује да га круна уопште не интересује. Кнегиња у јарости губи контролу и ту пред свима му пришива врућу шамарчину, од које му је монокл с носа одскочио пар метара. Од тог тренутка њена “игра престола” губи сваки даљи смисао и она коначно полаже оружје.

Једино се још бави хуманитарним радом, свесрдно помажући универзитет и просвјету. Упркос свом њеном богатству, угледу, везама, образовању, духу и љепоти, ова изузетна јединствена Српкиња била је врло несрећна. Ударци су се низали један за другим, сахранила је своју малу дјевојчицу, вољеног мужа, а наџивјела је и обојицу синова, који су јој знали добрано загорчати живот. Ако се томе дода и тотални фијаско у  деценијским династичким борбама, онда је слика њене несреће потпуна.

У Женеви је 1927. преживјела и тешку саобраћајну несрећу, а умрла је прије 93 године, 27. априла 1931, на свој 95. рођендан. Но, и послије смрти судбина јој се још једном наругала. Човјек за кога је толико учинила, њен секретар Ранковић, по њеној жељи јој на гробљу Перла Шез купује луксузну гробницу, али на своје име, што му је омогућило да је пет година по сахрани прода, када су земни остаци кнегиње Саре премјештени у заједничку сиротињску гробницу.

Оштар језик

Ову жена луцидног ума, врцавог духа и широког образовања “красио” је и оштар језик као бритва, па се мало ко с њом качио. Париз памти њен салон у који су радо долазили Виктор Иго, Алфонс Доде, Анатол Франс и Пјер Лоти. Кнегиња Сара је пила чај са царицом Евгенијом и царем Наполеоном III.

Пише: Драган Мијовић