Подсјећање на вријеме када су, прије више од двије деценије, бомбама убијани и мали анђели. 

Бомбе су им прекинуле загрљај са родитељима, једино уточиште, посљедњу топлину. Пресјекле први додир младалачке љубави и први пољубац. Прву сјетву дјевојчице на очевој њиви. Игру на мосту. На путу до школе. У купатилу, погодиле малену Милицу Ракић.

Зауставиле смијех и радост дјетињства у подруму Милића, једне обичне сурдуличке куће. Отргле цурицу од мајке која ју је на свијет донијела послије осам мјесеци борбе да у колијевци заљуља једино потомство.

Пројектили су их зауставили и у повратку кућама. То су албанска дјеца, заувијек заустављена у селу Кориша, код Призрена. У Приштини, под рушевинама, у првим данима НАТО агресије, убијено је троје малишана турске породице Гаши: Дениза (5), Реа (7), Деа (9). Три дјевојчице, нађене су под рушевинама, у наручју родитеља.

Дјеца турске породице Гаши била су и прве жртве НАТО агресије на Југославију која је почела 24. марта 1999. године. Репортери “Новости” били су тада у Приштини. Рушевине још нису биле рашчишћене. Рођаци и родбина убијене дјеце сами су, рукама, подизали греде и трагали за дјецом. Ужасне су то успомене. Ожиљци са којима се живи. И с којим се умире.

Било је то 7. априла 1999. године. А четири дана касније, у Мердару, убијена је дјевојчица Бојана Тошовић. Имала је само једанаест мјесеци. Нашли су је у загрљају оца Божине. Тата је покушавао да тијелом спасе своју цурицу.

Дан послије, у бомбардовању међународног воза на мосту у Грделичкој клисури, заустављено је дјетињство шестогодишњег Бранимира Станијановића из Алексинца. Слике ужаса уписане су у меморију спасилаца који су прикупљали спржено тијело дјечака.

Породица Станијановић, послије ове трагедије, није се оглашавала. У рањену душу закопала је, вјечно, и приче и слике.

Несрећи, којој се нико није надао, није било краја. Редни број смрти није стао у Грделичкој клисури. НАТО пројектили су 14. априла погодили избјегличко “Мајино насеље”, код Ђаковице, у коме су уточиште нашле избјеглице из Хрватске. Оне избјеглице које су, од Шида у возу који није стајао до Косова Поља, транспортоване да се збрину у Метохији. У баракама, вјечном уточишту, убијени су Иван Иванчић (7) и Марко Ивановић (3). У истом дану, под истим бомбама, смрт је стигла дјечицу Адема Мунчаја и Арту Лугић из Ђаковице.

Бомбе нису бирале ни по националности ни по вјери. Бол родитеља за изгубљеном дјецом је – бол који нема мјеру. Бол – непребол. Тако је "Новостима" говорио Александар Митић из Рибинца код Врања, отац убијене Ирене (15).

– Немам снаге ни реч више да изустим. Коме је сметало моје дете које је изашло на њиву да засеје кукуруз. Коме?

Анка и Боро Стојановић из Врања, сав ужас који су доживјели послије смрти своје Милице, којој су у дванаестој години живота прекинути сви младалачки снови и планови, описали су у неколико реченица:

– Дуго смо чекали ово дете, осам месеци је Анка одржавала трудноћу како бисмо имали потомство… Кога да тужимо, с ким да се судимо? – говорили су тада.

Иренина посљедња сјетва није била и посљедња дјечја жртва у налетима НАТО бомбардера. Који дан послије, у селу Солдерце код Врања, убијен је Далибор Тасић (14), једино дијете Србољуба Тасића.

Враћамо сјећање, 19. април 1999, кућа породице Ракић у Батајници. Врисак и јаук Душице и Жарка. Када је њихов дом погодио пројектил своју цурицу, трогодишњу Милицу, подизали су у наручје, а она им је у наручју издахнула.

– Ни да опростимо, ни да преболимо, ко још разуме наш бол, живимо у живим ранама – говорили су Ракићи. Тако говоре и сад, више од двије деценије послије НАТО бомбардовања.

Ко да заборави онај мај и једанаести дан по реду деведесет девете. Тада су на мосту у Владичином Хану, у првом пољупцу, убијени матуранти гимназије Милан Игњатовић (17) и његова дјевојка Гордана Николић. Милан је желио да студира право у Крагујевцу. Гордана је жељела да га слиједи. Њихови родитељи, у потресном писму “Новостима”, испричали су да су ово двоје младих људи били дио – двије породице. И, те породице су зауставиле будућност на том мосту, на којем су они његовали своју љубав.

– Нема речи, нема снаге за оптужбе, ми смо свој бол закопали и он нас разједа. Изнутра разједа, а ми смо остали да сведочимо – преузети је дио тог потресног писма из "Новости".

Бранислава Павловић, мајка Дајане (5) и Стевана (8), супруга Владимира Павловића, која је ове своје најдраже 26. маја изгубила у једном трену, неколико минута иза поноћи – никада није имала потребу да било шта каже о страдању своје дјеце и супруга. Не, јавно. Остало је њено свједочење: “Децу смо из Београда повели у Раљу код Сопота, мислили смо да ће тамо бити сигурнији. Нисмо добро проценили. Ужасно је то кад из рушевина израњају њихове играчке, Стефанов бицикл, а деце нема”…

НАТО бомбе, четири дана послије, убиле су на мосту у Варварину Сању Миленковић, ђака Математичке гимназије, а њој су сви предвиђали олимпијске висине у науци којој је, од првих ђачких дана, била посвећена. Сутрадан, у бомбардовању Новог Пазара, под бомбама је заустављено дјетињство двогодишњег Марка Симића, а на путу према школи убијен је Марко Роглић (14). Марков отац Вукомир Роглић, новопазарски учитељ, написао је сину посвету: “Он је имао свој свет, у том свету није било места за ракету. Живот мог детета је био такав, да је живео живот у брезовим шумама, са патуљцима играо жмурке, брао капи кише, кад поветарац брезу зањише, а мислио је да бреза плаче… Умео је фудбалском лоптом да додирне облаке, кад нема птица – на чуђење дечака и девочица. И прво писмо је написао. Оно, које шапуће љубав… Одговор је стигао касно”.

Бол: Милица Ракић, Оливера Максимовић, Мирослав Кнежевић, Јулијана Брудар, Сања Миленковић, Гордана Игњатовић, Милан Николић, Марко Роглић, Далибор Тасић, Ирена Митић, Марко Симић, Милица Стојановић и Драгана Димић

Да ли је имао ко, а мало их је преживјело, у избјегличкој повратничкој колони Албанаца који су се враћали кућама, у село Коришу код Призрена, да посвједочи, а породицама Бахрије Ахметаја и Рамадана Хасанија убијено је шеснаесторо дјеце од двије до седамнаест година.

Споменик, “Незаборавник”, који су “Новости” подигле овој дјеци, именованој и неименованој, спојио је све невине, дјечје жртве. Најболније жртве. А било их је 79, колико је уписано на споменику. Толико, за 78 крвавих дана бомбардовања.

Склонили се из Приштине и погинули

Под рушевинама од НАТО пројектила у Сурдулици 27. априла заувијек је заустављено дјетињство Миљане Милић (15), њеног брата Владимира (12) и рођака Миомира Младеновића (14). Истог дана убијена је Драгана Димић (3), дјевојчица из Липљана. А, у Мурину, гдје су уточиште потражила дјеца из Приштине, убијени су Јулијана Брудар (10), Оливера Максимовић (12) и њихов рођак Мирослав Кнежевић (13).

Зборно мјесто туге

Фото: TVStudioB

Споменик “Незаборавник” који су “Новости” са својим читаоцима подигле у Ташмајданском парку, биљег је за сву настрадалу дјецу током 78 дана НАТО бомбардовања. Споменик је, свих протеклих година, постао зборно мјесто туге. Неки родитељи, који су у прољеће деведесет девете изгубили дјецу, и данас долазе да нађу утјеху испред овог споменика у коме су, у лику Милице Ракић, имена свих наших Милица. А, стихови уписани, на српском и енглеском, као порука и опомена, реквијем су свим нашим Милицама.

 Аутор: Милена Марковић