Такође позната као Ла Дончела, Љуљаиљако дјевојка је откривена на врху андског вулкана 1999. године — отприлике пет вијекова након што су је Инке ритуално жртвовале.

Откривена на граници Чилеа и Аргентине 1999. године, 500 година стара мумија дјевојчице Инка, позната као Љуљаиљако дјевојка, била је једно од троје дјеце Инка која су жртвована у оквиру праксе познате као "capacocha" или "qhapaq hucha".

Сматра се да су најбоље очувана тијела из периода Инка управо такозвана Љуљаиљако дјеца која су изложена у музеју у Салти у Аргентини.

Ова дјеца су мрачни подсјетник на насилну прошлост. И, као што су каснија открића показала, 500 година стара мумија дјевојчице и двоје друге дјеце били су опијени дрогом и алкохолом прије него што су убијени.

Ово је тужна, али истинита прича о девојци Љуљаиљако и њеним сапатницима — који ће заувијек остати млади.

Кратак живот дјевојке Љуљаиљако

Љуљаиљако дјевојка је вјероватно имала име, али оно је изгубљено у времену. Иако је нејасно које је тачно године живјела - или које године је умрла - јасно је да имала негдје између 11 и 13 година када је жртвована.

Живјела је у вријеме врхунца Царства Инка, од касног 15. до почетка 16. вијека. Као једна од најпознатијих претколумбовских империја у Америци, Инке су живјеле на Андским планинама.

Како би сазнали више о њој, и открили шта је јела, шта је пила и како је живјела, научници су тестирали власи њене косе. Тестови су дали занимљиве резултате.

Научници су открили да је Љуљаиљако дјевојка највероватније одабрана за жртвовање око годину дана прије смрти.

Тестови су такође открили да је дјевојчица у организму имала повишено присутво алкохола и коке — коријена биљке која се данас прерађује за кокаин. Инке су вјероватно вјеровале да јој тако омогућавају бољу комуникацију са боговима.

- Сумњамо да је дјевојка била једна од акла, или изабраних жена, бираних у вријеме пубертета да живе далеко од друштва, заједно са свештеницама - рекао је археолог Ендрју Вилсон са Универзитета у Бредфорду.

Фото: Astor Fiax/Facebook

Животи дјеце Љуљаиљако

Иако се утицај Инка на јужноамеричко друштво осјећа до данас, стварна владавина царства била је кратког вијека. Први знаци о постојању Инка појавили су се 1100. године нове ере, а посљедње Инке је покорио шпански колонијалиста Франциско Пизаро 1533. године.

Њихов живот су у великој мјери документовали шпански освајачи, који су описали њихову праксу жртвовања дјеце.

Откриће Љуљаиљако дјевојке било је запањујуће, али реалност је да је она заправо била једно од много дјеце која су жртвована у регионима Средње и Јужне Америке. Жртвовање дјеце, уствари, било је уобичајено међу културама Инка, Маја, Олмека, Астека и Теотивакан.

И док је свака култура имала своје разлоге за жртвовање дјеце — а узраст дјеце варирао је од раног дјетињства до раних тинејџерских година — главни повод био је умиривање разних богова.

У култури Инка, жртвовање дјеце био је ритуал који се често изводио како би се спријечиле природне катастрофе (као што су глад или земљотреси) или да би се обиљежиле важне прекретнице у животу Инка. Тим поводом, оно највриједније што имају, даривали су боговима.

Године 1999, Јохан Рајнхард из друштва "National Geographic" отишао је са својим тимом истраживача на вулкан Љуљаиљако у Аргентини да тражи мјеста на којима су Инке вршиле обред жртвовања.

Током путовања наишли су на тијела дјевојке из Љуљаиљако и још двоје дјеце — дјечака и дјевојчице — који су имали око четири или пет година.

Али Инке су највише цијениле "дјевице".

Фото: Luis Mengod/Facebook

- Према ономе што знамо из шпанских хроника, биране су посебно привлачне или надарене жене. Инке су заправо имале особу која је тражила те младе жене које би затим биле одведене од освојих породица - рекла је др Ема Браун са Универзитета Бредфорд, која је била дио тима истраживача који је анализирао тијела када су откривена.

Анализа је дала још један занимљив резултат: дјеца нису насилно убијана.

Није било знакова страха — болних гримаса или знакова да је дјевојка повраћала нити вршила нужду у светилишту — миран израз њеног лица сугерише да њена смрт није била болна, барем не на самом крају.

Чарлс Станиш, са Калифорнијског универзитета у Лос Анђелесу (UCLA), има другачију теорију о томе зашто Љуљаиљако дјевојка није имала израз бола на лицу: зато што су је дрога и алкохол умртвили.

- Неки би рекли да је у овом културном контексту ово била хумана акција - рекао је он.

Ископавање Љуљаиљако дјевојке и још двоје дјеце, изазвало је незадовољство међу домородачким становништвом Аргентине.

Рохелио Гуануко, лидер Удружења домородаца Аргентине (АИРА), рекао је да домородачке културе у тој области забрањују ексхумацију и сматра да је излагање дјеце у музеју равно "циркусу".

Упркос њиховим протестима, Љуљаиљако дјевојка је заједно са дјечаком и дјевојчицом 2007. премјештена у Музеј археологије, гдје је и данас изложена.