Божић, најрадоснији вјерски празник православних Срба, обилује мноштвом обичаја и ритуала, који, мада нису прописани каноном цркве, ипак су у својој основи дубоко религиозног карактера и прожети хришћанским духом.

Сви су они, са пуно шароликих варијација - “сто села, сто обичаја”, усмјерени ка почетку наступајуће године и симболици која треба да донесе здравље, радост и обиље. Божићни обичаји које је држао наш народ прије сто и више година данас су добрано потиснути, измијењени, па и заборављени под утицајем привредног и социјалног преображаја друштва, урбанизације, али и политичке маргинализације, као нечег заосталог и анахроног јер “религија је опијум за народ”, говорило се.

Зато ћемо се подсјетити старих божићних обичаја какви су владали у већем дијелу Херцеговине, источне и централне Босне, али и многим другим предјелима гдје живе Срби.

Већ од Туциндана, 5. јануара, почињу завршне припреме за овај велики празник. Домаћин коље брава (јагње или прасе) за божићну заоблицу (печеницу), којег је из свог тора још раније пробрао да би га посебно прихранио и угојио. То је у правилу бијела животиња, без тјелесних мана. Њу домаћин изведе из тора, поспе трипут житом, прекрсти се и каже: “Опрости ми, брате (сестро)! Бог ти је рек'о”.

На Бадње јутро, добро прије зоре, мушкиње је “на ногама”, домаћин сам, са браћом или синовима одлази да сијече бадњак. Он често још раније “к'о успут” у шуми бегенише млад храстић, праван и шушњат, какав је кадар на рамену донијети кући, јер бадњак не ваља вући по земљи. Кад приступи свом бадњаку, прекрсти се, трипут га поспе житом, говорећи: “Христос се роди”, и онда га сијече, а прву иверку понијеће кући такође. Све обавља у рукавицама, поштујући бадњак као светињу, а негдје се сијеку три бадњака. У праскозорје на све стране одлијеже пјесма, честитке и здравице бадњачара. Кад домаћин ступи пред своју кућу са бадњаком, ту га дочекује домаћица коју он поздравља: “Добро ти јутро, срећни бадњаци”, а она га посипа житом говорећи: “Добра ти срећа, добро нам дошао.” Тада јој предаје иверку, коју ће она оставити на неко сигурно мјесто да би кајмак био дебео у наредној години. Бадњак се узаслони са десне стране кућних врата.

Домаћица је тај дан у многом послу, тад мијеси и двије погаче: већу за ручак, звану бадњакуша и мању за чобане, коју ће они ломити на роговима овна или бика, а понегдје на шталски довратник. Том приликом се понесе и једна грана бадњака којом се шушка свуд по штали како би се отјерао шушкавац и друге сточне болести. Од Туциндана до Шћепањдана не смију се тући и ударати ни људи, ни стока јер ће се на преступнику појавити чиреви. Па ако ко кога од дјеце “чворекне”, њему би пјевали: “Чири бири, по теби се били.” Зато би слабија дјеца често пркосила јачима, рачунајући да су заштићена. Тај дан за ручак ће се послужити посан пасуљ, пите од купуса и кромпира, мед, суво воће, печена тиква итд. Ручак почиње након што се сва чељад мирбожи са бадњаком на којем домаћин преломи погачу бадњакушу.

На Бадње вече он бадњак пресијеца на три дијела, које појединачно у рукавицама уноси у кућу, говорећи: “Добро вече, честито вам Бадње вече!” Укућани га посипају житом и отпоздрављају: “Добро нам дошли, честити вам бадњаци били!” Бадњаке на огњиште налаже тако да два дијела ставља један уз други, а трећи преко њих “унакрст”. Овдје треба напоменути да је по подацима из 1939. године 72 одсто домаћинстава у БиХ у кући имало отворено огњиште. Потом се у кућу уноси слама (обично јечмена) и стере по поду, а домаћица у њу запреће љешнике, орахе, а и понеку, скупу и ријетку, бомбону. Дјеца се у веселој игри ваљају по слами тражећи те дарове, при чему се оглашавају као домаће животиње, да би мал (стока) и живина била бројна и напредна. Послије тога уз огњиште се наставља ражањ са заоблицом, који ће се уз гусле, пјесму и весеље пећи до касно у ноћ. Негдје око првих пијеваца сва кућна чељад се окупа и обуче стајаће одијело да би чисти дочекали Божић. Домаћин и домаћица су се старали да се сва чељад тада понове “'аљинком или обувком”, па би се и код најсиромашнијих за сваког нашле бар тазе бјелаче чарапе.

Велики Шантић срочи: “Ко символ среће наша мајка бдије; за скори Божић кошуље нам шије и каткад на нас благе очи диже” (Претпразничко вече). Сви “једва чекају” свануће и Божић, у великом свечаном узбуђењу. Подобро прије зоре домаћица са фењером хита на извор, који поздравља са: “Добро јутро, водо, честит ти Свети!”, и пошто га поспе житом, захвата свјежу воду за чесницу. Њу мијеси као бесквасно тијесто од брашна, масти и воде, а прије печења у њу обично метне сребрни новчић, коњски клинац (ексер од поткове), јарам изђељан од ивера бадњака и друге симболичне фигурице. Све се мора обавити “за мрака”, прије доласка полазника, који је врло важна личност тог дана, али и током читаве године јер он симболише долазак здравља, весеља и сваког напретка у ту кућу. У правилу то је крштен мушкарац, обично дјечак, ваљан и честит. Обично се чељад неће омрсити и сједати за трпезу док не стигне полазник, да би заједно с њим божићовали.

Он увијек у кућу ступа десном ногом и варака се весело са укућанима ко ће кога прије посути житом. Поздравља их: “Мир Божији, Христос се роди!”, а они њега са: “Ваистину се роди!” Долазак полазника огласи се пушком. Онда пред иконама домаћин са кандила прислужи своју малу свијећу, а од њега остали прислужују своје, домаћица окади иконе, а потом домаћина и све остале. Чељад се моли у највећој побожности, а потом се мирбоже приступајући прво домаћину по старини, а онда и сви међусобно, при чему мијењају свијеће и говоре: “Мир Божји, Христос се роди - Ваистину се роди!”, а понеко дода и: “Да нам жито роди!” Млађи чланови куће при мирбожењу домаћина, осим у образ, љубе и у руку. Он у неку руку представља и свештеника јер предводи молитву и све друге обредне радње.

Већина Срба са наведених простора за Божић није “ишла цркви”, јер храмова је било мало и обично су били доста удаљени од села, посебно планинских са завијаним путевима. Послије мирбожења полазника огрну ћебетом ради обиља мрса, а он иде до огњишта, узима “машу”, раније направљен жарач од гране бадњака, и њоме тарка и удара по горућим главњама, из којих сипају ројеви варница. Тада благосиља да колико било тих варница, да буде синова, синоваца, говеда, оваца, телаца, јањаца и сваких других добара. Уз огњиште оставља румену јабуку у коју су утиснути метални новчићи. Потом се сједа за богату божићну софру (трпезу), наизмјенично мушко па женско, само тај пут у години, иначе мушки сједе у врх стола. Домаћин прво ракијом или вином честита укућанима празник, а потом чесницу три пута окреће, ломи и дијели сваком по реду. Нађени новчић је срећа, а остале фигуре ће налазачима рећи да им слиједе послови кириџије, ратара итд. Коначно, послије 40 дана поста, чељад се мрси комадом чеснице, с којом ће узети сир, или цицвару, а понегдје се мушки мрсе бијелим овнујским бубрезима од заоблице, ради плодности и мушког потомства. Потом домаћин, па сви унакрст, редом дижу здравице, честитајући Рождество Христово, са жељама за здравље, срећу и обиље у тој години. Чељад се части, пјева и весели за богатом и разноврсном трпезом, на којој су сва најбоља јела тога краја, а полазнику се даје плећка. Негдје се у кућу уводи и окићена овца или јуне и с њим се сви мирбоже, а негдје домаћин одлази у шталу и мирбожи се са волом, који је доминантна животиња у штали. Трпеза се не диже три дана, а први дан се не иде од своје куће.

На Мали Божић полазнику се носи дар уз нарочит колач замијешен са млијеком и медом, украшен локумима шећера. Он је кружног облика и полазнику се ставља око врата као ловоров вијенац аутомобилским асовима данас.

У Краљевини Југославији Нова година је била у потпуној сјенци Божића, који је прослављан на најсвечанији начин. Државне институције и народ су са пуно радости и одушевљења славили овај празник. У самој престоници, као и у краљевском двору било је посебно свечано. Бадњаке су за двор и своје команде из Кошутњака или Топчидера, у свечаној кавалкади, доносили упарађени коњаници Краљеве гарде и других јединица. Дочекивао их је краљ са породицом, посипао житом и частио врућим вином и ракијом. Ова поворка би бурно поздрављена прошла цијелим градом, да би улицама Кнез Михаила и Краља Милана, преко Теразија, стигла у двор. У првим годинама владавине, док је стари краљ Петар био још у снази, имао је обичај, у пратњи гардиста, отићи у Дедињски гај и својеручно одсјећи свој бадњак. То је чинио и црногорски краљ Никола, који је са сенаторима и перјаницима ишао пут ловћенских страна у сјечу бадњака. Иначе, у кући Карађорђевића много се држало до вјерских празника, редовно се постило и ишло на службу у цркву. У двор се уносила слама, налагао бадњак у камину и примао полазник, по традицији први у класи питомац Војне академије. Он би се ту задржао на ручку, а краљ би га даривао златником. Иначе, у престоници је био и један лијеп обичај да жандарми уочи Божића скупљају прилоге за сиромашне. Неки од њих су чак својој кући водили на част градску сиротињу, а затвореницима је у дворишту казнионице дијељена божићна печеница. Срби су и на ратишту у најтежим околностима обиљежавали Божић, а често су на тај дан, као на Мојковцу, морали водити и најкрвавије битке, не губећи вјеру у Бога и коначну побједу.

Здравица

Првом чашом домаћин на Божић здрави свима за софром: “Здрави сте, моја лијепа браћо! За данашњег празника, светог Рождества Христовог, да нам осване на велику радост, мирност и благост нашему дому и свом хришћанском роду! Јутрос и вазда, са великом срећом да сједемо за ову софру у велики и добри час, а у славу Христа Спаситеља, дао Господ Бог! Ђе се Божић славио ове године, дабогда и догодине, ми помињали Рождество Христово, а нас поменуо сам Господ Бог на небесима са својим анђелима! Да повесели Господ Бог ови дом и сву чељад од овог дома и вас народ хришћански, који је јутрос сунце огријало и обрадовало! Да нам буде на велику радост и спасење што смо устали те се мирбожили, Бог нам дао сваку срећу и напредак и данас, и од данас и довијека, ако Бог да! Нека би Господ Бог наша мољенија услишио, а сагрешенија опростио, од сваке муке заклонио и био на помоћи и у дневи и у ноћи, и на дому и на путу, и свакоме страшном мјесту, ако бог да! Живјели! Мир Божји, Христос се роди!”

Другом чашом здрави полазнику: “Здрав си ми, брате полазниче! Све ћемо за данашњег данка, Светог славног Христовог рођења, да нам дође са великом срећом, а на велику радост овом дому и свом српком и хришћанском роду и народу, дао Господ Бог! И за сретног твог доласка у овај дом, брате полазниче, са великим благословом и у добар час, ако бог да, да нам у радости честиташ овај велики празник и све празнике у години од једног до другог, дао Бог и милост Божја! Здрав си, полазниче, Христос се роди!”

Сарајево 1936. године

Дневни лист “Југословенска пошта” 8. јануара 1936. доноси: “Сарајево, на Бадњи дан, око 13 часова, градом се, по традицији, кретала свечана поворка неколико ескадрона упарађене коњице, на чијем челу је била државна застава са војном музиком, док су иза њих ишле запреге и многобројни аутомобили свечано окићени. Војници су на Ченгић Вили одсјекли бадњаке, које су окићене донијели у центар града, крећући се Обалом војводе Степе кроз густи шпалир публике која је клицала Краљу и Југославији. Том приликом неки јахачи су на коњима изводили акробатске фигуре попут козака, испред великих кола жандармерије, препуних бадњака. Један ескадрон, на челу са пуковником Ристићем, одвојио се од поворке и, дошавши у двориште банског двора, команданту армије генералу Крстићу на свечан начин је предао бадњак. Генерал се захвалио посипајући их житом, док их је госпођа Крстић почастила врућом ракијом. Други дио поворке са војном музиком предао је бадњак господину бану Предрагу Лукићу. Потом је свечани ескадрон предао бадњак и свом команданту дивизије, генералу Милорадовићу, послије чега је настављено весеље у официрском дому”. Слично је било у Бањалуци, Мостару и другим гарнизонима војске.

Аутор: Драган Мијовић