Фемицид је постао један од најтежих и најраспрострањенијих облика насиља у БиХ и, према доступним полицијским подацима, 41 жена је убијена у посљедње три године. Црне полицијске статистике говоре да су жртве у највећем броју случајева жене које су годинама живјеле у породичном или партнерском насиљу, које је често било пријављивано надлежним институцијама, али без адекватне реакције.

Према подацима Агенције за равноправност полова БиХ, од 1. јануара 2023. до 31. децембра 2024. у БиХ је убијено 35 жена. Од тога је у ФБиХ забиљежено 31 убиство, док су у Републици Српској евидентирана четири случаја. Највећи број случајева забиљежен је на подручју Тузланског кантона и Кантоналног тужилаштва Кантона Сарајево, гдје су имали по осам случајева. Оно што је забрињавајуће - током прошле године убијено је још шест припадница љепшег и њежнијег пола. Полицијски подаци откривају да је од укупног броја убијених жена, њих 17 било у партнерском односу са починиоцем, што додатно потврђује да је интимни партнер најчешћи извршилац фемицида.

ПОСЉЕДЊИ ЧИН

Према ријечима стручњака, фемицид је у правилу посљедњи чин дуготрајног насиља које почиње психичким притиском, наставља се пријетњама и контролом, прелази у физичко злостављање и траје мјесецима, годинама, па и деценијама.

Научници и истраживачи који се годинама баве овим феноменом у бројним студијама закључили су да фемицид није "несрећан догађај", већ крајњи резултат друштва у којем жене још немају једнаку сигурност и заштиту као мушкарци.

Студије из БиХ, региона и свијета указују да се узроци фемицида најчешће налазе у патријархалном васпитању, гдје се мушкарцима имплицитно даје право да "контролишу" жену, у родним стереотипима према којима је жена "дужна" да остане у насилном односу, али и у патолошкој љубомори која временом прелази у пријетње и изолацију. Према ријечима социолога Владимира Васића, у нашем друштву имамо проблем погрешног и девијантног схватања традиционалне породице.

- Традиционална породица не значи да мушкарац има ауторитет и власт над својом женом. Традиционална породица значи да мушкарац јесте глава породице, али глава породице не значи да је његова жена његово власништво - појаснио је Васић додајући да код нас још имамо брачне односе у којима се жена третира као неки предмет у тој породици.

СТРАХ ОД ЈАВНОСТИ

Како истичу психолози и социолози, о фемициду се најчешће говори тек када се догоди трагедија и када насловнице испуне крвави детаљи, док бројна истраживања показују да фемицид готово никада не долази изненада. Тако да, док се нешто не деси, скоро па нико не обраћа довољно пажње на овај проблем. Васић је истакао да је један од кључних проблема због чега имамо све више фемицида то што жене често, усљед страха или социјалне и економске зависности, не пријављују насиље.

Имамо честе случајеве да жене, када се и пријави насиље и када крене судски процес, одустају у тим кључним моментима. Имамо проблем, дакле, те економске нестабилности жена - рекао је Васић.

Истакао је да друштво у БиХ, када су у питању насиље и злочини над женама, више енергије посвећује терминолошким одређењима и родној сензибилности злочина, него што се бави суштином.

- Ако се већ деси злочин, а дешавало их се много и превише, он се мора називати правим именом и кажњавати ефикасно и енергично. Нажалост, казнена политика и процесуирање убистава жена су неефикасни и лоши.  Имамо случајева да по неколико година трају судски процеси и то је ужасан проблем, јер сама сврха кажњавања губи се у томе. Судови морају да буду ефикаснији и ригорознији - тврди Васић.

УЧЕСТАЛА ПОЈАВА

Како наглашавају многи стручњаци, комбинација ћутања жртве и споре или неадекватне реакције система често доводи до најтрагичнијег исхода.

Организација за европску сарадњу и безбједност (ОСЦЕ) је још 2018. године спровела обимну студију у БиХ на узорку од 2.321 жене из цијеле земље која је показала да жене трпе висок степен физичког, сексуалног и психолошког насиља над њима.

Резултати су јасно потврдили да насиље над женама није маргинални проблем, већ структурална и широко распрострањена појава.

Васић сматра да у нашем друштву имамо и лош однос и третман према оним женама које се одлуче да не трпе више насиље и да све пријаве полицији.

- Често постоји непрофесионалан однос људи према таквима јер, будимо реални, имамо случајева да поједина службена лица омаловажавају жену у том смислу што јој када пријави насиље кажу: "Није то ништа, па ви сте се посвађали" - казао је Васић наводећи да, када се на то све дода страх и нестабилност жртава насиља, добијемо обесхрабрену жену.

БРУТАЛНИ ЗЛОЧИНИ

Један од најдрастичнијих примјера институционалног неуспјеха забиљежен је у Сарајеву у новембру 2024. године, гдје је Анел Бећировић, упркос забрани приласка, убио супругу Емиру Маслан. Он је ушао у стан са пиштољем и усмртио је пред њиховим четворогодишњим дјететом. Кантонални суд у Сарајеву га је у јануару ове године осудио на 20 година затвора.

Сличан образац виђен је лани у Мостару, годину након поменутог злочина. Тако је у новембру ове године Нермин Сулејмановић брутално усмртио дјевојку Алдину Јахић (32) којој је раније пријетио. Он је брутални злочин починио након вишеструко пријављиваног насиља, које институције нису спријечиле.

Свирепи злочини унутар породице забиљежени су и на подручју Тузланског кантона, гдје се у Калесији догодио један од најбруталнијих злочина.

Емир Селимовић је усмртио супругу Инелу и тринаестогодишњег сина, које је задавио на спавању. Према пресуди, Селимовић је злочин починио 12. фебруара 2025. године у периоду од три до шест сати ујутро у породичном стану у Калесији. Супруга и син спавали су, и он је на подмукао начин искористио њихову немогућност да се одбране, стезао им врат све док нису престали дисати, те је наступила њихова смрт усљед загушења. Он је за овај свирепи злочин добио 45 година затвора.

МУЧЕНА МЈЕСЕЦИМА

Тезу да су жртве фемицида прије него што су убијене проживљавале насиље и да се злочин не дешава изненада потврђује и убиство Нермине Крајине у Сарајеву. Она је прије убиства мучена мјесецима. Њу су Горан Равлић и његова мајка Леђиба од половине маја до 28. јуна 2024. године у стану у сарајевском насељу Пофалићи психички и физички злостављали и на крају усмртили. Претходно су јој ускратили било какву врсту комуникације са спољним свијетом, уништили мобилни телефон и забранили изласке ван стана.

Такође су је изгладњивали, шишали, чупали јој косу, везали руке како не би могла пружити отпор. Сексуално су је злостављали и нанијели више од 100 повреда, међу којима су угризи, опекотине, ломови и повреде у предјелу гениталија. Малтретирана жена је преминула од тих повреда, а син и мајка су њено тијело данима држали у стану. Горан Равлић и његова мајка Леђиба за овај злочин осуђени су на по 45 година затвора.

БОЛЕСНА ЉУБОМОРА

Припаднице љепшег пола на мети насилника биле су и због болесне љубоморе, што је један од честих окидача за злочин. То показује и случај из Шипова, гдје је Никола Цумбо убио ванбрачну супругу Анђелку М. (34) у њеном аутомобилу након што је оставила њихово двоје дјеце код његове мајке. Цумбо је након тога пресудио сам себи.

Мотиви у појединим случајевима нису до краја разјашњени, а у једном од случајева жртва и њен егзекутор нису имали познату повезаност. Ради се о случају убиства Надире Сахачић, а због овог бруталног убиства је у Сарајеву осуђен Мирза Дуран на 43 године затвора.

Сви ови случајеви показују да фемицид у БиХ није изолован инцидент, већ друштвени проблем који се понавља по истом обрасцу: дуготрајно насиље, занемарена упозорења, недовољна заштита жртава и реакција система тек након трагедије.

ЗАКОНСКЕ ПРЕПРЕКЕ

Иако је БиХ ратификовала Истанбулску конвенцију још 2013. године и формално се обавезала на превенцију насиља над женама и заштиту жртава, фемицид као посебно кривично дјело и даље не постоји ни у једном кривичном закону у БиХ.

Убиство жене се у правном смислу третира као "убиство" или "тешко убиство", без обзира на то да ли му је претходило дуготрајно породично насиље, пријетње, забране приласка или евидентирани ризик од смртног исхода. На тај начин систем занемарује чињеницу да је фемицид родно засновано убиство и крајњи резултат специфичног облика насиља.

Скоро сви анализирани случајеви показују исти образац који претходи злочину. Жене често дуже вријеме трпе пријетње, насиље и на крају, често и поред пријава о насиљу, буду брутално ликвидиране. Управо зато све је више стручњака који упозоравају да се фемицид не може третирати као изненадни чин, већ као најављено убиство које је друштво могло и морало спријечити.

Увођење фемицида као посебног кривичног дјела, јачање надзора над забранама приласка и обавезна процјена ризика у случајевима породичног насиља представљају минималне кораке ка стварној заштити жена.

Док фемицид буде третиран искључиво као "породична трагедија", а не као тешко кршење људских права и безбједносни проблем, број жртава ће наставити да расте. Подаци и пресуде остају иза нас, али за многе жене долазе прекасно.

Превенција

Социолог Владимир Васић наглашава да је казнена политика, односно кажњавање, само друго полувријеме, односно реакција на учињени злочин, те да је неопходно радити на превенцији. Сматра да као друштво морамо да предузмемо просоцијалне кораке на спречавању таквих појава. Превенција се, како наводи, не може дешавати код одраслих и људи у тридесетим и четрдесетим годинама. Према његовим ријечима, однос према женама, али и жене према мушкарцу, мора да буде темељен на поштовању и љубави.

- Морамо усађивати у младе те просоцијалне вриједности. Не можемо сад говорити и ишчуђавати се откуд нам фемицид ако имамо случајеве да дијете одраста у породици гдје отац злоставља мајку, или у породици у којој су лоши односи. Морамо дубље ући у тај проблем, односно радити на свијести дјеце, али прије свега на свијести одраслих да се држимо правих породичних и традиционалних вриједности - поручио је Васић.

Небојша Томашевић